Tatjana Sikima: Beograd

Na kraju Knez Mihailove ulice je biblioteka.
Zakrilio je sad ovaj veliki tržni centar i, kako godine prolaze a rastu po gradu Starbaksi i ina čudesa, sve mi se čini da davno nikog nisam videla da ulazi u nju.

Te 1992. godine, u januaru, brigu o izbeglicama je još vodila Matica srpska.
U Nušićevoj ulici gužvaju se, prebirem po sećanju, ljudi na nekom spratu sive zgrade velikih hrastovih vrata, više ne znam kom, i raspravlja se žučno ko ide u koji smeštaj, ima li brašna, stoji li svet.

Tu smo i mi dobili nekakav nužni smeštaj.
I jednu smešnu karticu, ma ko vizit kartu, na kojoj su pisaćom mašinom Olimpija, narandžastom, istom onakvom kakvu sam u Aoristu ostavila i na kojoj sam pisala svoje tinejdžerske bedastoće, bila ispisana naša imena.
Bez adrese.
Sa nekakvim brojem, čini mi se, onako kako se registruju putnička vozila, apatridi i svi oni nad kojima se menja registracija očas posla.
E tu mi je neko, usput, rekao da sa izbegličkom karticom mogu otići u jednu biblioteku na kraju Knez Mihailove ulice i učlaniti se - besplatno.
Pre toga, u mom svetu, biblioteke su se zvale knjižnice.
Kao male kuće sa knjigama, bajkovite.

Nisu tad postojali kompjuteri pa su se naslovi birali peške, zureći po policama ili se pretraživali, azbučnim redom, po bibliografskim jedinicama ispisanim na belim kartončićama i naguranim po prašnjavim ladicama.
- Morate znati ime autora!
Onako, zbunjena provincijalka u gradu u kog ću se zaljubiti strastveno i ludo, bojažljivo sam pitala bibliotekarku da mi preporuči neki naslov jer nisam više znala otkud krenuti.
Beleške jedne Ane, rekla mi je, to će ti se svideti.
I tako smo se prvi put sreli Momo Kapor i ja.

Sledećih nekoliko godina nisam imala televizor, srećom, ali sam imala adresu - kolektivni smeštaj za izbeglice.
I beskrajno mnogo vremena za čitanje.
U toj neverovatnoj biblioteci na kraju Knez Mihailove, koja je postala sav moj izgubljeni svet, pročitala sam ceo prvi sprat.
Verovatno i drugi.
A znam, reći će sad neki, vidi ti nje, pročitala celu biblioteku, pametnog li čeljadeta.
Ma jok bre, nije to, čitala sam sve što mi je palo pod ruku - Dirasovu, zbornike geografskih udruženja, izgubljene radove nekih levih mislilaca koji su odustali od filozofiranja, Šekspira na nemačkom iako nemački ni ne razumem, časopise iz 1975. godine, reizdanja zaboravljenih autora i stidljiva mini-izdanja neostvarenih pisaca.
Svet koji se smesti u crno-bele okvire samo slova mogu obojiti u šarene boje svetlosti.

Jednog proleća, od tih proleća koja su se sva činila kao jedno jedino, istrgnuta iz sveta i vremena, drugi ili treći put u nedelju dana sam ponovo bila u toj biblioteci.
Na izlazu, sa par knjiga pod miškom, sudarih se sa nekim čovekom na rubu šezdesetih, sasvim običnim.
Nespretno mu se izvinih, nespretno se nasmejasmo i nespretno shvatim da je to Momo Kapor.

Ništa, samo smo prošli, bilo me sramota da mu kažem kako mi se Beograd, kao cvet, otvorio njegovom Anom.
Pa Unom, pa Knjigom žalbi, pa Adom, Zoe, Lanjskim snegovima...
Hej, nisam ti to pričala!

"Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj. Još neuhvatljiva, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi.."
Još napamet znam stotine citata iz njegovih knjiga.
Ništa nisam tad rekla, šta bih i rekla, a obradovao bi mi se Momo, znam, pa to je, ljudi, naš Momo, kako ne bi, izbeglica Beograđanin!
On nas je sve izmislio i zagrlio i pre nego što smo postojali.

Nemam nikakvu anegdotu.
Rekoh, samo smo prošli.

Nije Momo Kapor bio od onih koji bi dobili sutra neku Nobelovu, Pulicerovu ili ne znam koju nagradu. Nije bio ni slikar čije će slike visiti po nacionalnim muzejima velikih gradova. Ali, mili bože, imao je taj čudesni talenat da piše rukom običnog čoveka, onako šmekerski a skoro pa prostodušno, pa opet maestralnom onom estetikom umetnika i sve to, nasukano i razmahano, majstorlukom tipa koji kiseli kupus u Nebojšinoj 17, tamo gde su mu okačili nekakvu spomen-ploču.

Htedoh evo samo, mišlju i sećanjem, da dotaknem umesto njega danas taj Beograd, zapljusnut kišom koja spira prašnjave ulice i glanca staklene fasade u metropolski sjaj, taj veličanstveni Beograd koji je tako silno, divlje, meko, pitomo, nadljudski i sasvim čovečje voleo jedan čovek koji, kao i ja, nije bio Beograđanin po rođenju.
I koji je, kao i mi svi, Beograd zaradio na vrckavom ruletu života, igrajući na sve ili ništa.

I evo, danas, tačno deceniju kako taj tip u farmerkama i nekim sasvim običnim naočarima, lebdi nad ovim gradom, ostaviću samo ovde, zaslepljena lepotom ovog grada, njegove reči za sve nas koji smo ovaj grad oteli onima koji su se u njemu rodili i bez imalo srama proglasili ga apsolutno svojim:

"Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo gde je jedinica za merenje stila – šarm."

Beograd je, zapravo, širok Dunav svih naših ljubavi.

---