Mutivoda (za nauk naivnim devojkama i njihovim roditeljima)

Kao siromašno seosko dete, Đole R. se u mnogo čemu razlikovao od ostalih svojih drugova. Imao je neke svoje principe u životu i njih se pridržavao kad god je mogao, a pogotovo kad su odgovarali baš njegovim interesima. Onda je znao da bude nemilosrdan, spreman, maltene, na sve, samo da ostvari ono što je zamislio.

Posle završene gimnazije u gradu Z. upisao se na fakultet u Novom Sadu. Dogurao je do druge godine tehnologije. Bio je vrlo rečit i spretan, naročito kod profesora pri polaganju nekog od mnogobrojnih ispita. Baš u takvim trenucima znao je da, kao slučajno, sretne dotičnog profesora kod kojeg je tih dana polagao ispit. Uz najljubaznije javljanje i servilnost, hteo je da ga profesor zapazi sa teškim knjižurinama. A tek na ispitu! Ta tu je dolazila do izražaja sva njegova sposobnost u obmanjivanju i u snalažljivosti. Pokušavao je tada da deluje i izgleda što ubedljivije, znao da odglumi smernog čoveka, da pocrveni i zastidi se ako treba, da obeća i nemoguće. A što je najgore, često je i uspevao u tim svojim marifetlucima.

Imao je "nos" da oseti žrtvu. Obično je birao neobrazovane devojke sa sela i tada bi se kao kobac stuštio na žrtvu. A ako bi nešto zaškripalo, nekako bi se neopaženo izvlačio i "hvatao maglu". I nesrećna Mara je bila sa sela. Poštena devojka, a još i iz dosta bogate kuće, što je Đoleta i zanimalo. Dosadio joj težački život na selu i rešila da i ona okuša sreću u gradu. I to u pokrajinskoj prestonici, u Novom Sadu, ni manje ni više. Pošto nije završila neke velike škole, zaposlila se kao obična radnica. Računala je da će nešto ona zaraditi, a nešto će joj pomoći roditelji pa će imati i za stan i za hranu, a nešto za izlaske, " gradsku" garderobu.
Đoletov nos ni ovoga puta nije omanuo. Osetio gde su pare i kako do njih najlakše doći. Mara ga je slušala kao opčinjena i samo o njemu mislila. Tako učen mladić! Takvog u njenom selu nema! Svi će pričati kako je našla pametnog momka, a i roditelji će joj se ponositi. Videće da nije uzalud otišla u grad.

Počesto Đole izlazio sa Marom u šetnju, najviše put Petrovaradinske tvrđave, pričao joj o našoj istoriji i što je znao i što nije, uvek nekoga u prolazu "pozdravljao", da na nju ostavi utisak kako ga svi poznaju. "Ovo mi je profesor, onaj je već sudija, a ovaj što sam mu se sad javio, lekar ..." kazivao je Đole Mari i sve je jače stezao u svoje kandže. I pošto je konačno zaveo nesrećnu Maru, naravno, nije se zadovoljio samo time. Imao je on nešto više u svome naumu. Trebalo je upoznati i njene roditelje na selu. Želeo je da vidi šta sve imaju i koliko on od svega toga može imati koristi. Tako je nagovorio Maru, da ga tog vikenda povede svojima na selo, da upoznaju "budućeg zeta". Takav je i red i običaj u našem narodu. Neće on da joj roditelji pomisle kako je tamo u gradu upoznala nekog ko nije dostojan ni nje, a ni njihove familije i kuće. Pa, na kraju, on sa Marom ima "najozbiljnije" namere.

I, dođoše oni u pravu domaćinsku kuću. Ali, nije ni Đole za bacanje. Zna i on nekakvog reda, pa kupio i "budućem tastu i tašti" po neki poklon. Onako rečit i ubedljiv, kako ga je samo Bog stvorio, ostavio je na njih takav utisak da su se samo plašili da ne "ispuste" takvu priliku. Ta imaće najboljeg zeta u selu, a bogami i u okolini. A Đole je znao da priča sa njima nadugo i o seljakovim mukama i problemima, i o tome da muž treba da pazi svoju ženu, da bi trebalo da se dopunjuju u svim poslovima i problemima. I sve tako! A Marin otac, usput samo, kao priupita kako su Đoletovi roditelji i čime se oni bave. Ajaoj, Bogo moj, kad ti se tek Đole raspriča, kad poče da hvali kako su njegovi i bogati i ugledni, kako žive samo za njega i kako jedva čekaju da dođe taj dan da oni dožive da vide i svoje unuče, i da im sin bude srećan sa ženom.

A Marini roditelji se rastopili od sreće i miline. I kao i svi, nisu želeli da "istrgnu" sreću svome detetu. Ta ovo je baš prava prilika za njihovu Maru, bolja ne može biti. Odoše i Mara i Đole u Novi Sad "srećni" što su tako lepo bili primljeni kod Marinih, a ostaše još "srećniji" roditelji da samo sanjaju i maštaju o divoti koja ih je sve zadesila. U početku su davali samo "da se deci nađe", a Đole, osetio rudnik. I naravno, roditelji Marini davali sve više i sve češće. Deci je uvek za "nešto drugo" trebalo. A i Novi Sad je to! Skupoća je tamo velika!

Ni jadna Mara, a ni njeni roditelji nisu ni jednog trenutka pomislili da kod nje i njenog Đoleta može biti nešto drugačije. Niko nije ni sumnjao u njihovu ljubav. A Đole je Maru voleo samo dok studije nije priveo kraju...