Neobični supružnici: Istinita priča jednog "vukovca"

Stojku Mikinu i nije pravo prezime. Ono «Mikin» dobio je po imenu svoje prve žene. Bilo joj je ime Milka, a on joj je iz prevelike ljubavi tepao Mika. Sa Mikom je Stojko sagradio veliku kuću na sprat, dok se sa ulice uzdizala visoka kapija tako da niko nije mogao da vidi šta se zbivalo u njihovom dvorištu. A dvorište, kao park. Pored lepo uređenog travnjaka sa rondelama raznobojnog cveća, ka nebu su hitali visoki primerci retkih četinara i različito oblikovanih tuja. Živeli su srećno u velegradu, no, dece nisu imali i svu svoju ljubav su upućivali i poklanjali samo jedno drugome. Da sreća ne traje dugo, pokazalo se i ovoga puta, jer se Mika odjednom teško razbolela i ne zadugo, ubrzo i preminula. Odlazio joj je često na grob i ispovedao joj sve muke koje su ga snašle baš njenom smrću.

Osta Stojko sam da živi u prostranoj kući, sa sećanjima na svoju veliku ljubav. Ali, od njegove Mike ni glasa ni pomoći. Prolazile godine i evo, već je i petnaesta kako on samuje i sa svojim samotnim životom druguje. Vidi i sam da tako neće moći dugo i uz svo poštovanje prema svojoj Miki, reši da se oženi, nadajući se njenom oprostu tamo na onom svetu. Imao je tada oko pedeset godina i još je bio u snazi pune muškosti. Ono, nije se ženio baš iz samo nekih nutarnjih poriva, nego čisto zato da ne bude sam a i da ima nekog da mu obavlja one tipično ženske poslove. I nađoše mu stasitu Savetu, koja je bila od njega poprilično mlađa, za čitavih osamnaest godina. Ćerka da mu bude! Bila je i ona jednom udata i od tadašnjeg muža se zbog njegovih pijančenja, svađa i tuča i rastala. Ni ona nije imala dece i mislila je samo o tome kako je u Stojku našla neku sigurnost i spokojan život. Tako je i bilo. Njih dvoje se lepo slagali i uživali u svemu dok su mogli. A ona, Saveta, sve više se popunjavala ženskim oblinama i svakim danom postajala sve naočitija. Nije ona bila debela, nego, onako, baš da ima muško za sve da je opipa i oseti. Na njenom telu još nije bilo ničeg omlitavelog, nego, naprotiv, sve čvrsto i zategnuto. Žena u pravim zrelim i zdravim godinama. Ipak, priroda činila svoje! Ona u najboljim godinama, a Stojko joj sve ređe krevetu prilazi. Mučilo ga je to stanje i pokušavao je svašta ne bi li se pred ženom kao muškarac i dokazao. A u ono vreme, šta je i imao? Samo med i orahe! Nikakvih «vijagri» i kojekakvih pomagala. Uzalud mu i ime Stojko, ne vredi ništa. Dok je mogao «ono», zvao ju je svojom ždrebicom, ne iz nekih ružnih pomisli, nego što je stvarno bila takva, nezasita i požudna. I ona se sva predavala ljubavnim strastima, ta kome će, nego svom mužu. Naš Stojko, zavoleo je mnogo. Neka mu oprosti i njegova Mika, ali, mislio je, ovo je prava žena za njega. Saveta je, istina, ostala poštena, čak i kada joj je Stojko onemoćao. Uviđala je i ona da on zbog nečeg pati. Znala je dobro i zašto i tešila ga da je to tako, valjda, kod svih muškaraca, da se ne sekira i sebe ne opterećuje. Pa šta sad, Bože moj, bilo dok je bilo! I nju će stići godine i neće joj biti do «toga», i kod žena hormoni odumiru!

No, Stojko je i suviše voleo svoju Savetu i želeo je da joj u svemu udovolji. U početku joj je kupovao uvek neke poklone, da bi i sebe na neki način opravdao. Znao je da svako žensko voli da se kinđuri i da joj se iskazuje neka, ma i najmanja pažnja. Toliko ju je voleo, da je u sebi samo razmišljao kako da joj udovolji i u «onim stvarima». Na kraju se prisetio, a da pri tome nije osećao ni ljubomore, a ni griže savesti. Jesen je već bila uveliko zahladnela i baš takvog jednog dana mu je sa stovarišta stigao pun kamion uglja i drva. Pošao je da traži nekoga ko bi mu to, uz odgovarajuću cenu, uneo u podrum. Izdaleka je osmatrao grupu mladića koji su stajali na određenom uglu kod Vukovog spomenika i baš očekivali da im neko ponudi bilo kakav posao. Prišao je bliže i pozvao jednog lepog i kulturnog mladića i rekao mu da treba ogrev da mu se unese. Ovaj je pošao za njim misleći kako će zaraditi neki dinar. A Stojko je već danima svoju ženu Savetu «pripremao» za to da joj nađe nekoga. Prvo se kao šalio, a onda joj je to i ozbiljno predložio. Ona se veoma ljutila i brecala na svaku takvu pomisao, pa nije ona tamo neka kurva, i još da joj muž bude podvodač! Ta, kakav je on to muž i još sa ovih prostora patrijarhalnog i morala i shvatanja? Neće ni da čuje! U sebi je znala vrlo dobro da se njen Stojko time želi samo žrtvovati i za nju i za njene godine. Ali, opet, ko je tako nešto još radio?

Kad su Stojko i momak došli kući, Stojko ne znade kako da počne i šta da kaže momku. Ovom tek bi nejasno kad ga gazda posla na sprat da se javi domaćici. Ulazio je oprezno unutra, a onda je ugledao nju, onako opruženu po sred kreveta kako nešto čita. Zaigralo u njemu srce pri pogledu na njenu bujnost i lepotu. A i Saveta, bogami, kad ugleda ovako stasitog momka, ne osta ravnodušna! Samo na tren se priseti muževljevih predloga i onako, mirno i staloženo reče mladiću da ode do kupatila, da se istušira. Tamo ima sve, a posle da joj dođe. Htela je da u njemu odagna onu prvu zbunjenost i strah, a ona je, dok se lepotan tuširao, odjednom postala sva ustreptala i samo je očekivala da se on onako mlad spusti do nje i da joj podari već zaboravljena zadovoljstva. I poče tako. Dok je ona u svome zanosu tiho dahtala, pa i cičala i vriskala, dole iz radionice, čulo se kako Stojko čekićem svom snagom lupa po nekom gvožđu, jer je dobro znao i osećao Savetine osobenosti. A prodorni udarci čekićem čuli su se sve jače. Pa tu je još imao snage i moći, u svojim rukama! Nije želeo da čuje ni njene dahtaje ni uzdahe. Odjednom, i sam Stojko posta i iznenađen i začuđen kad sa sprata istrča zbunjeni mladić.

«Pa ne mogu, gazda, dok ti jadan ovde lupaš i svoju muku mučiš! Oprosti, ali, neće mi se!»

Tako svo troje ostadoše «kratkih rukava». Savetu je kasnije sve češće grizla savest iako je «to» pokušala po odobrenju svoga muža. Sagledavala je svu žrtvu koju je njen Stojko bio spreman da podnese i na sebe primi. Znala je koliko je voli. I Stojku posta nekako lakše! Hteo je da joj pomogne, a milo mu da nije u celosti uspeo. Onaj mladić osta osramoćen, iako mu se to desilo samo zbog velikog poštenja koje je u sebi imao.

Valjda baš zbog toga što je «zgrešila» i prema mužu i prema Bogu, Saveta je prema Stojku bivala sve blaženija. A i Stojko je naizgled bio srećan, pogotovo što mu je sad Saveta ugađala u mnogo čemu, što ranije nije uvek činila. Taj «nesrećni» događaj i Savetin doživljaj, nikad više nisu spominjali. Ostao je prisutan samo u njima, mada je između njih lebdeo kao neka nevidljiva paučina.

Godine su prolazile, a za Savetu se u gradu nije čulo ništa ružno. Delovala je kao i sve poštene i smerne udate žene, koje na drugog muškarca, sem na svoga muža, nikad ne bi ni pomislile. Prestali i Saveti hormoni da rade, a i Stojku prevelika briga za nju. Uz svoju Savetu dožive Stojko blizu devedeset godina, ali je ona obostrana prećutna saglasnost ostala u njima kao večita tajna. A onaj mladić? Nikada se više nije pojavljivao. Jednostavno, nestao.