Lenka M.

U proleće 1992. godine pojavila se u Beogradu Lenka M.

Lenka je imala vatreno crvenu kosu do struka, najduže noge na svetu, blistave velike zelene oči, dva reda biserno belih zuba, pune grimizne usne.
I tromesečnu bebu.
Lenka je avionom pobegla iz Sarajeva kojeg više nije znala, izgubljena i poluluda.
Smestili su je u hotel, sa nama izbeglicama.
Lenka i beba su bile u sobi ispod moje.
Lenka i ja smo podelile jedna drugoj sve što smo imale.
Lenka je bila divlja srna, izgubljeni letnji dan, zelena šuma gore negde na Romaniji.
Nestvarna vila.
Lenka je imala dvadeset godina i tako je htela da živi kao što smo živele mi, njene vršnjakinje.
Zbog Lenke su beogradski dečaci pili i ludovali.
Zbog Lenke se zaustavljao Dunav i padale zvezde preko Kalemegdana.
Lenka je na Akademiji u pola noći pravila stoj na rukama.
I posle, na nekoj kiši.
Lenka je imala glas razbuktalih vulkana i pevala je onako kako pevaju zaljubljeni u život i ljubav.
Lenka nikad nije izgovorila ime onog koji je ostao sa pogrešne strane barikade i koji je pustio da je izgubi.
Lenka se smejala, smejala, o kako se Lenka smejala.
Kao Zvončica, Snežana i Pepeljuga.
Kao neispričana bajka.
Lenka je izjutra, kad zarudi zora, recitovala Majakovskog.

Lenka je nestala jednog dana, skupa s bebom.
Lenku sam mesecima tražila, preko Crvenih krstova, Adre i svih visokih komesarijata ovog sveta.
Lenku nikad više nisam našla.
Lenku je neko sreo nakon šest godina.
Lenka je imala slom živaca i dugo se lečila po bednim bolnicama.
Po Lenkinu bebu, kad se rat završio, došao je njegov tata.
A Lenka se posle, kažu, za pogrešnog udala.

Lenka je bila vrelo Vrelo Bosne, minus dvadeset i sedam na Jahorini, magla niz Vilsonovo šetalište i šum Miljacke, zimi.

Lenka je bila Principov most, Stara pravoslavna crkva, zvono na Katedrali i osunčano dvorište Ferhad-begove džamije.

Lenka je bila Prva gimnazija, rokenrol, crne farmerke i miris trešanja u vruće leto.

Lenka je bila moja prijateljica.
Ona što ostane negde malo, taman tu ispod srca.
Neizbrisana.
Takva luda.

Lenka je noću tiho, sva od osmeha, plakala.
Lenku sam neizrecivo volela.

Lenka se zapravo nije zvala Lenka.
Ali to nije ni važno.

---