Iz sudbine mnogih naših gastarbajtera: Baja Šveđanin

Baja S. je rođen u nekom zaseoku u bivšoj Bosni, danas u Republici Srpskoj. Kao dete se jadnik namučio pešačeći od kuće do škole i obrnuto. Po tim kozjim stazama, svakoga dana je ustajao pre pet sati ujutru, jer je do škole valjalo prevaliti nekih osam kilometara. I to, nekad sam, a nekad u društvu sa svojim drugarima. Nije ga niko pitao da li je napolju mrak, kiša ili sneg. A u rodnoj kući – nekakvoj manjoj brvnari, kad se vrati, ni vode ni struje. I eto tako, detinjstvo mu je više prolazilo u muci i patnji nego u nekom boljem životu kojim su živeli neki njegovi stariji drugovi po gradovima. Znao je Baja za svu težinu života, ako ostane tu da živi, i zato je učio i više i bolje od svih.

Posle završene osmogodišnje škole, upisao se u obližnji grad na izučavanje berbersko-frizerskog zanata, kod starog majstora, čika Mike. Jedan dan u školu, a jedan na praksu. Tako se onda učio zanat. I završio Baja zanat koji je već pomalo bio u izumiranju, jer se malo ko brijao kod majstora. Muškarcima je skraćivao kosu, a nekim ženama i frizuru pravio. Baja je odmah posle završene vojne obaveze otvorio svoj lokal. Toliko je otac još i mogao da mu izađe u susret, a grad mali i majstor Baja se pročuo po svome umeću i u gradu, a, bogami, i u okolnim selima. Zarađivalo se nekako. Ubrzo se oženio i za par godina dobiju dvoje dece. E, sad su i rashodi u porodičnom budžetu iz meseca u mesec postajali sve veći i morao se tražiti put za veću zaradu. Tih godina su mnogi naši ljudi bili u inostranstvu, «na privremenom radu». Dolazili bi oni tako ponekad kući, obično za Božić ili, kako su voleli da kažu, na «urlaub» (godišnji odmor) i pravili se važni kako su uspeli u životu. Dovozili bi se skupocenim automobilima, kinđurili se kojekakvim krpicama, trošili nemilice para po seoskim kafanama, želeli da se o njima priča, da ostave utisak, u čemu su često i uspevali.

Predomišljao se i Baja S. već duže vremena šta da radi. Deca rastu, a on sam radi. Da li da i on krene u negdbinu. Razmišljao i odlučio da ne ode, kao mnogi njegovi zemljaci, u Austriju, Švajcarsku ili Nemačku, iako su te zemlje bile bliže rodnom kraju. Osećao je da su nekako pretrpane našim ljudima koji tamo rade i najgore poslove, mada su svojima pričali suprotno. E, da ne bi baš i on bio taj radnik za takva radna mesta, on se odlučio za odlazak malo dalje, u Švedsku. Tamo je, svakako bilo manje naših ljudi i mislio je da će se lakše snaći, naći neki lakši posao, a i zaraditi više.

I uputi se Baja da traži neki prikladniji posao, kad ono, ništa od onoga o čemu je on maštao. Kao početniku, bez poznavanja jezika, davali su mu sve gore od gorih poslova. Sramota Baji da se vrati kući, a od nečega se tamo u tuđini moralo živeti. I prvo što je dobio da radi, bilo je pranje mrtvaca u jednoj bolnici, oblačenje i pripremanje za onaj svet. Ej, crni Baja, šta si dočekao! Pa i kod kuće si u svako doba mogao biti negde grobar! A nije to nimalo prijatan posao. Ono, nije ni težak, ali, drugovati svakoga dana sa mrtvima i gledati ih onako sasušene i požutele, da se smuči čoveku. Nikome nije smeo ni da zucne šta radi tamo u Švedi. Naprotiv, uvek je pisao da mu je lepo, a koliko je to bilo lepo, to je on sam najbolje znao. Radio je tako i iz dana u dan tražio neki bolji posao. Tako se ubacio kod nekog našeg čoveka koji je tamo stigao mnogo ranije, pre njega, i uspostavio neki svoj privatni biznis. Na jednom kraju toga velikog grada je držao salon za dame, a na sasvim drugom kraju, salon za ulepšavanje kučića i ostalih kućnih ljubimaca. Taj posao sa unduliranjem i šišanjem kerova donosio mu je mnogo više zarade od onog prvog, pošto je takvih bilo već podosta u gradu.

Tako je Baja ne samo šišao kučiće i sekao im nokte, nego je naučio i druge «umetničke radove». Zarađivao je dobro i slao novac kući. Čak je napravio i kuću o kojoj su mnogi sa divljenjem pričali. Ali, Baji se po glavi uvek motalo ono šta tamo radi. Privikne ljudska duša na sve, pa tako i Baja. U susednom gradu, otvorio je svoj salon za negu domaćih ljubimaca. Imao čak i neko prihvatilište, za njih i krenulo mu odlično. Postao je pravi majstor u tome „zanatu“. Donosili mu „mušterije“ iz čitave okoline tako da njegov pansion posta čuven.

U tome poslu Baja je ostao sve dok nije stekao pravo na švedsku penziju, a onda se, pun para, vratio svojima u rodni kraj. Tek sad je mogao i on da se rasipa i hvali, a, bogami, često i da natrlja nos onima koji su bili bogatiji od njega pre nego što se uputio u Švedsku. Uživao je tako Baja S. diveći se samom sebi šta je sve stekao, dok neko nije jednom proneo glas čime se on to sve bavio tamo u Švedi i kako je sticao bogatstvo. U početku Baji to ne bi milo i žestoko se ljutio, ali se kasnije smirio. Pa tamo mu i nije bilo prijatno dok je radio, pa se privikao. Tako i sada. Ljudi će malo pričati, pa će se sve opet stišati.