Odakle si sele

Najluđe pitanje na koje sam odgovarala, ovih trideset godina kako sam odnekud a ni sama više ne znam otkud, bilo je - odakle si.
Prvih smo se godina zdušno locirali po mestu odakle smo došli.
Tu je dolazillo do standardnih zabuna.
Iz tog i tog sam mesta, odgovorim dobronamernom postavljaču pitanja.
E pa znaš li Peru Perića, služili smo vojsku zajedno osamdeset osme u Tetovu, veli on.
Ne znam.
Kako ne znaš? Crn, visok, onako priča po hrvatski.
Ne znam.
On je išao u tu i tu srednju školu, u tom tvom mestu.
Opet ne znam.
Neverica.
Sestra mu je išla u gimnaziju, tvoja generacija. I ona govori isto tako, kao da je Hrvatica, hrvatski. Čuo sam da su sad tu, u Nišu.
Pa...ne znam.
E svašta. A ne znaš mu ni kumove Đuriće?
(Dugi su vojnički dani, o svemu se priča.)
Ne znam ni njih.
Kako ne znaš, kum mu je radio u Železari.
Pa ne znam, u Železari je bilo par hiljada radnika, a i ja sam tad bila klinka, ne znam radnike iz Železare.
Onda se sagovornik ko malo i naljuti.
Pa nije vam to i to mesto Njujork pa da se ne znate, kaže.
Nije, ali eto imali smo pet-šest stanica gradskog prevoza pa ako je sa pete ili šeste, onda ga stvarno ne znam.
Ispadneš malo i bezobrazan na kraju.

Onda prođe desetak godina, promeniš desetak adresa, odseliš u drugu državu.
Pa te i tamo pitaju odakle si.
Ništa, pređeš na međudržavno lociranje.
Iz Beograda sam, kažem.
U koju si srednju školu išla, ja sam studirala u Beogradu, veli postavljačica pitanja.
Joj.
Pa zapravo rodila sam se i srednju školu završila u Aoristu, a studirala sam u Beogradu i došla ko izbeglica...
Čarobna reč, izbeglica.
Aha, znači nisi iz Beograda.
Jesam, zadnjih deset godina, a pre toga iz Aorista.
Aha, da.
A znaš li Marka Markovića iz Aorista?
Ne znam.
I onda se ponavlja prvi scenario.
A gde u Beogradu živiš, potom pita, da razbije zabunu.
Na Banovom brdu, recimo.
A pa meni rodica živi na Banovom brdu, verovatno je znaš.
I onda opet prvi scenario, druga je scena ali isti tekst.
I tako u krug.
I kako god okreneš, uvek ispadneš bezobrazan oko tih lokacija.

Nakon trideset godina sam lagano odustala.
Procenim sagovornika po govoru, pa mu tako i odgovorim odakle sam.
Mapiramo se po onom po čemu možemo biti bliski.
Najbliže je po govoru.
I najjednostavnije.

Elem, danas u gradskom prevozu (malo mi fali da napišem serijal Priče iz GSP-a Beograd) sedi Kineskinja sa malim detetom.
Svako veče u 17,10h srećemo se u istom autobusu.
Uvek je sa njom devojčica od tri-četiri godine.
Kćer, verovatno.
Glupo bi sad bilo reći da liče.

Sve vreme dok se vozi, svakog dana, na ekranu telefona je uključena starija žena i njih dve, mama Kineskinja i izgleda baka Kineskinja, veselo čavrljaju preko Vibera ili nekog takvog čuda.
Lajv, što bi se reklo.
Devojčica gleda kroz prozor i igra se sama sa sobom.
Kako kod Arene obično zaglavimo po dvadesetak minuta, devojčici je dosadno.
Vadi iz mamine torbe igračkice, sama sa sobom nešto šapuće.
Mama sve vreme razgovara telefonom.
Na svom jeziku, razume se.
Kineskom, mandarinskom, aj ga znaj.

Kod Sava centra izlaze.
Danas je bila gužva, pa je mama ranije ustala.
Stoje na vratima, baka na telefonu, devojčica sa roze slonom u ruci.
Oko njih se gura blago nacvrcani čovek.
- Ima li kod vas onog gripa?
Preglasno je pita, onako sa željom da započne kavgu i naplati joj ceo današnji dan, pa i sa malo kusura.
Kineskinja nastavlja razgovor sa bakom.
Telefonom, na kineskom.
- Je li ti, jesi me čula, ima li kod vas onog gripa?
I tako par puta zaredom, ona ga ne benda ni pola posto.
- Ne odgovaraš, je li, došla si tu iz neke kineske vukojebine, ponavlja nacvrcani glas, da nam grip doneseš, samo dolazite, kašljete, širite grip.
Ne boj se, srpski nisi naučila, došla da nam prodaje papuče i gaće, sve bih ja vas vratio tamo...
E sad da se seti gde je to tamo i gde bi je vratio, malo je veći mentalni napor.
Pa nastavlja, zapliće jezikom:
- Eeee, nema vas kod mene u Valjevu (sve se bojim), ne damo mi da nam se širite i da...
Tu zastane, zafalilo mu reči, opet.
Pa mrmlja nešto sebi u bradu, bogara.

Tu sam blizu, iza njega.
I do mene neki tip mojih godina, rokenrol u zalasku.
Nacvrcani lupa, lupa, lupa, sve onoj Kineskinji nabraja.
A u meni se smenjuju slike davnih godina i nekakvih davnih krivica za sve nevolje sveta.

Kineskinja ništa, ne obraća pažnju.
On vergla, vergla, ko navijen, grip pa grip, širite pa širite, gaće pa gaće.
Već mi bruji vrela krv banijska u glavi, taman mi se fino namestio da mu očitam sveto pismo u tri rečenice, pa kažem čoveku:
-Pustite ženu na miru i manje čitajte žutu štampu!
Onako sa visine, glasno i odsečno, ali s merom, ipak sam ja na nivou.
-Sendvičar, dobaci oštro rokenrol generacija, čisto da naznači da je na mojoj strani.
-A odakle si ti, okrenu se ka meni nacvrcani, onako naoštren.
Na tren razmišljam oko čega bismo se najpre potukli, pa udaram na sigurnu kartu:
-Iz Krajine sam.
Naravno, uvek upali.
-Doneli milione, pokupovali stanove, izigravate...
Pa mu opet zafali reči, bem ti rakiju brlju.
-Zbog ovakvih je država propala, filozofira rokenrol generacija meni iza leđa.

Uh, kakav sam tekst imala u glavi, a gužva, kolona, sve bih onom nacvrcanom naizust odeklamovala.
Priča on svoje, nerazumljivim rečima, ali natamburao bi pola busa samo da mu je pet minuta vlasti.
I tako se raspravljamo nacvrcani i ja, a ni sami ne znamo oko čega.
-Ostavi devojku na miru, veli rokenrol generacija, zaustavljen u devedeset i nekoj.
Jak oslonac, normalno.

I taman da se pobijemo, nacvrcani i ja, grip pa grip, gaće pa gaće, prava nesvrstanih i kontrarevolucije, ne prekida on svoju recitaciju, a ja sve na nivou uzvraćam sa "strašno, kakvog sveta ima" i dva-tri "bože sačuvaj", zabila sam nokte u dlanove i spremno čekam, kad okrenu se Kineskinja koja je isključila baku sa ekrana:
- Gospodine, izvinite, sa majkom sam razgovarala. Situacija je normalna tamo, nema tog gripa o kome pišu novine, čisto preterivanje.
A ja sam odavde, iz Surčina.

Sve tako, tečno, ko predsednik nam na kineskom. Ništa tlista dinara, ništa gramatičke greške, lepo ona na srpskom, boli je uvo.

I šta sad?
Ništa. Nacvrcani mrmlja u bradu, zatečen glupom situacijom.
Ja tek nisam imala šta da kažem.
Rokenrol generacija ponovo stavio slušalice i njiše se u ritmu muzike.

-Mama, jel ovo naša stanica, pita ona mala sa roze slončetom.
Na srpskom.
-Naša, sad silazimo, veli mama Kineskinja.
Na srpskom.

I tu smo izašli.
I jelek, i anterija, i opanci, i mi Srbijanci.

Što bi rekao Brana Crnčević - svi smo mi iz istog mesta.
I istom hrlimo.

A neki smo i zalutali, čini mi se.

pogledaj što vrijeme ide
mi iz plemena Azri tu smo po kazni.
Brate moje s Atlantide
ova je za nas apatride bez zastave i himne,
jedan smo drugom odraz
jedan drugom krilo
i krunski dokaz da nas je stvarno bilo..."

(stihovi Mile Kekina)

{youtube}Ns8Wq2Pe0NI{/youtube}

---