Kad ja pođoh na Bembašu

Sarajevo i ja se ne volimo godinama.
Ne pašemo jedno drugom, odgurujemo se, ljutimo, nismo se našli.
Sudarimo se, istina, ponekad, ali sve ređe i ređe i ne žalimo jedno za drugim.
A dobro se znamo.
Sapleteni, uporno se i uspešno rasplićemo.
Samo se u onoj Sabornoj crkvi, tik uz Ferhadiju, a blistavoj, ponekad zagrlimo.

Kad god pomislim na Sarajevo, a to radim retko i uvek sa teskobom čoveka kome je neko nešto ostao dužan, ja se setim ove sevdalinke.
I moram nešto napisati o njoj.

Onih davnih vekova Jevreji Sefardi su u Sarajevo doneli svoj jezik - ladino.
Mekan, sa mirisom Španije i vetrova s juga, govorio se u sinagogi, po kućama. U njemu je cvetao nar, mirisao Mediteran i zaboravljene zipke dalekih mora.
Dugo su Sefardi ovde sa nama.
Dugo su ih i zatirali, tukli, terali u torove i logore, vadili po potrebi za spiskove i ponovo zaboravljali.
Nije ih puno ostalo, a ladino, koji još ponajpre živi samo u pesmama, sa njima lagano nestaje.
Ugradili su Sefardi sebe u taj grad, još od 16. veka,u to večno raskršće svetova, a koji je u onom nekom drugom vremenu u sebi sve te svetove mešao i grlio.
I sve ih izgubio.

Tu je negde nastala, na ladinu otpevana, ili su je još onih davnih vekova doneli sa sobom - sefardska pesma "Mi kerido, mi amado".
Moj voljeni, moja željo.
E, to vam je, rođeni moji, sevdalinka Kad ja pođoh na Bembašu.

I to vam je ono Sarajevo koje mogu zvati svojim.
I koje, samo malčice, volim.

One prave, a ne falš Sarajlije će vas često ispraviti da je Bembaša zapravo Bentbaša - bent na turskom znači brana.
Teško je i zamisliti da bi se iko branom branio od Miljacke kakvu danas znamo, koja se nekad može i pregaziti kad se stidljivo povuče skoro do malo većeg potoka.
Ali zna se da je nekad tu, baš na Bembaši, postojala ćuprija koju je sagradio čuveni Omer paša Latas, onaj koji će Andriću ostati, kao meni Sarajevo, saplet i zapet - večno nedovršen roman.
Na Miljacki su nekad bili i carski mlinovi, kažu da je najbolji bio onaj Lihtengerov, austrijski.
Za vreme Austrougarske tu je sagrađeno kupalište De Rive krajem 19. veka.
Na Bembaši su Sarajke prale svoje plahte, dečje haljetke, muške vunene pantalone i dimije i marame.

Krajem tog 19. veka češki muzikolog Ljudevit Kuba hodao je Bosnom i sakupljao narodne melodije, stigao je tako i do Sarajeva. Tu je čuo kako je pevaju baš te Sarajke, prakljačama udarajući po tkanim jastučnicama i šarenim ćilimima.
Tako je nastao i prvi notni zapis pesme Kad ja pođoh na Bembašu.

Onog 10. decembra 1961.godine kad je Ivo Andrić u Štokholmu primao Nobelovu nagradu, po njegovoj je želji baš ova melodija svirala u svečanoj sali Švedske kraljevske akademije.

Međutim, ova sevdalinka imala je i svoj neverovatni put u svet - naime, 1954. godine Austrijanci snimaju svoj veliki ratni film - Poslednji most, Die Letzte Brücke.
Ostao je jedan od najpopularnijih austrijskih filmova i danas se još povremeno prikazuje na nacionalnoj televiziji.
Film govori o austrijskoj bolničarki, zapravo lekarki, koja radi u nacističkoj bolnici u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata i koju zarobljavaju partizani.
U zarobljeništvu počinje da ih leči, sa njima ostvaruje prisna prijateljstva i na kraju filma, na poslednjem mostu, prelazeći ga, gine.
Kad ja pođoh na Bembašu se kao melodija pojavljuje u tom filmu i pod nazivom Die Letzte Brücke bila je jako popularna pesma u Nemačkoj i Austriji početkom šezdesetih.

Kažu, na našem je jeziku najlepše otpevao Nežad Salković.
I niko nije u nju bolje utkao, vele, bosanski sevdah od Himze Polovine.

A ja, nekako misleći o tom sudaru svetova i vekova koji se večno slivaju niz Miljacku i stalno nekud žure, zalud, preko njenih mostova - od Kozje ćuprije, onog Principovog, pa Ajfelovog, uz Despića kuću, Inat kuću, kraj Prosvjete, uz Žerajićev most pa sve dok se ne strmoglave bezglavo u reku Bosnu; u sebi osluškujući ponekad još Miljacku ja i dalje mislim o Nadi Mamuli i svima nama koji smo, na tren ili večnost, utrčali i protrčali kroz to Sarajevo - Sefardi, Osmanlije, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, vaki-naki i ostavili deo sebe, večni stranci, a tu vazda nekako na svome, jer takvo je to Sarajevo, hoće da te uzme, a ti mu se otimaš, ne daš, i na kraju odeš a da se ni ne okreneš.

Sivo, snegom teško Sarajevo, gde se magla plete oko nogu, a obnoć zvezde teško vide od planina i gde je voda ledena, a sevdah topao i štipa srce kao hodžin lelek sa minareta, kao kad zvone zvona na Sabornoj ili Bah lagano dira u Katedrali...takvo je to Sarajevo, neizrecivo.

Kad ja pođoh na Bembašu.
Nada Mamula.
Sarajevu.

{youtube}ThoL-XZhVI4{/youtube}

---