Na svom terenu

Marko Pejić je već odavno u penziji. Ceo svoj radni vek je proveo radeći u prosveti, vaspitavajući i učeći učenike srpskom jeziku i književnosti. I seljakao se često. Tek što je u rodnom Banatu dobio zaposlenje, oženio se i prvo dete stiglo, odjednom reši da se sele u Bosnu. Pa su se kasnije sa još jednim detetom vratili u Vojvodinu, u Sentu, gde i danas žive. Deca im završila šta su htela, zaposlila se, zasnovali i oni svoje porodice. Dobili i jedni i drugi svoju decu, tako da danas deda Marko i njegova Olga samo očekuju kad će im navratiti bar jedno od četvoro unučadi. Vole ih mnogo. Nekako sada imaju više vremena pa im posvećuju i više pažnje. Mnogo je više slobodnog vremena sada nego što su ga darivali svojoj deci. Tako je valjda kod svih baka i deka.

Naravno, radeći dugo u školi, imali su i Olga i Marko prosvetne inspektore kao česte „goste“. Danas kad ima vremena i više nego što mu je potrebno, onako, u svojoj dokolici, pretura i sabira svoje misli iz tih prošlih vremena. Ala im je onda bilo lepo! Mladi i zdravi, cenjeni i poštovani i od svojih kolega i đaka, a i od njihovih roditelja. A šta se mladom i zdravom čoveku može „oteti“ od posla? Zaista su mnogo voleli zanimanje koje su odabrali, a kao mladi i perspektivni, želeli su da u svojoj struci napreduju što više. Zato su redovno posećivali razne seminare i pratili odgovarajuću literaturu. Očekivali su da će mnogo toga naučiti i saznati baš od prosvetnih inspektora, ali je tu bila slaba vajda. Oni su svoj posao radili čisto birokratski. Dođu, pregledaju planove i programe rada, prisustvuju časovima, prate i način rada i metode kojima su se profesori u radu koristili, ispitivanje i ocenjivanje učenika, priupitaju da li se služe kakvom dodatnom literaturom, a onda te pozovu da ti ukažu na eventualne greške i propuste u radu. Kasnije sačine zapisnik sa izveštajem o poseti tom i tom profesoru, pa tako do sledeće posete.

Marku se čini da su mu najgore posete prosvetnih vlasti bile tamo u Bosni. Kad dođu, „stoje ti za vratom“ čitavu nedelju, pa i duže. Nikada se on nije plašio za sebe, ali opet, znao je da i ti inspektori moraju nešto da napišu. Još uvek se seća onog trenutka kada im je u školu nenajavljeno banuo prosvetni inspektor iz Banja Luke. Srpskohrvatski jezik su tada u istoj školi predavali Marko, koleginica Radojka i Veliša. Ovaj poslednji je bio poreklom iz Crne Gore, a i nije baš držao do nekakvog posebnog rada sa decom. Niti je imao planova rada, niti priprema za časove. Ali je zato, kao i svaki Crnogorac, mnogo držao do svoje reputacije i nekih posebnih vrlina. Tako taj inspektor još u zbornici reče da će prvo ići u posetu času baš kod Veliše. Ovaj uzme normalno dnevnik rada tog odeljenja, stavi ga pod mišku i krenu njih dvojica dugim hodnikom do vrata odgovarajuće učionice. Kad su stigli pred vrata, a Veliša uzme dnevnik i preda ga inspektoru govoreći mu onako oštro sa crnogorskim naglaskom u govoru:

„Izvoli, druže inspektore! Možeš u razred“!

Ovaj ga iznenađen time, čudno pogleda i reče da je on došao njemu u posetu, da vidi kako radi i izvrši određene kontrole. No, naš Veliša se nije predavao i nastavi:

„Samo ti uđi i radi! Obojica ne možemo zajedno. Ja li ja, ja li ti“.

Zatim otvori vrata i ugura kroz njih zabezeknutog inspektora, čak ga ni ne predstavi deci. A onda mirno krenu napolje i uputi se ka obližnjoj kafani na kafu.

Kasnije, kad je stigao izveštaj inspektora, pozvao ga je u svoju kancelariju direktor i sve mu pročitao. Ali, Veliša je do svega toga malo mario. Takav je bio čovek.

Već smo rekli za Marka da on nije imao takvih iskustava ni sa jednim inspektorom. A bilo ih je kasnije iz Subotice, Pančeva, Zrenjanina... Svu materiju je dobro poznavao i već godinama radeći, držao je „u malom prstu“. Ono, uvek je pred takve časove bivalo i pomalo treme, ali kad se inspektor smesti tamo negde u poslednju klupu, čim ga je predstavio i upisao čas, Marko krene sasvim sigurno da predaje i objašnjava pojedine lekcije. Sad je on bio gospodar, bio je na svom terenu. Inspektori su znali i da odstupe od planom predviđene teme za taj čas pa su zahtevali od Marka da sa učenicima obradi nešto teže. Ni tada se Marko nije smetnuo. Suvereno je vladao svojim znanjem i metodama u radu, a bio je i dobar pedagog. Poštovao je u svakom učeniku njegovu ličnost, nikada nije imao neke svoje posebne mezimce. I tako, dok je Marko mirno radio kao da inspektora i nema u učionici, on je tamo pozadi sve pratio, ponešto zapisivao, pregledao nekoliko svesaka za domaći ili školski rad. Još više je voleo kad su časovi predviđeni za ponavljanje gradiva i za ispitivanja. Tad se mogao uveriti u to koliko učenici i uče i znaju, a i da li im je Marko preneo sve kako treba.

Po završetku časa, odlazio je još na čas – dva, pa se povlačio u zbornicu i pogledao sveske sa pismenim zadacima, pregledao svu ostalu dokumentaciju oko organizovanja i držanja časova dopunske ili dodatne nastave, sekcija i raznih kulturnih manifestacija. Onda se spakovao i otišao.

Posle mesec – dva, pošalje svoj izveštaj direktoru škole. On onda poziva dotičnog profesora na razgovor. Kad je Marko bio u pitanju, uvek je od prosvetnih vlasti dobijao najpohvalnija mišljenja i ocene o svom radu. Tako ga jednom pozove na razgovor, sada već pok. zamenik direktora i kad Marko uđe, a on ga odmah upita:

„Kolega, da li možda kod kuće imate neki ram? Prispeo je izveštaj prosvetnog inspektora iz Subotice. Toliko je u njemu napisano sve pohvalno o vašem radu sa decom, da predlažem da taj izveštaj uramite“.

Marko se tako nečem i nadao, a te godine je od školskih organa iz Sente i bio nagrađen desetodnevnim boravkom na moru, u Gradcu, a dobio je i posebnu diplomu.