U vreme otkazanih letova

Pre jedno petnaest godina opali neka kišurina, da ne velim prolom oblaka na Heathrowu. Posedesmo i posedismo moj tada sin jedinac u majke, stariji, i ja dobrih dva sata niđe prispeli čučeći čameći čekajući na sred piste.
Smiri se to nevreme u neka doba i pohitasmo mi u Milano gde smo trebali da presednemo na avion za Beograd.
I kako to već biva, okasnismo toliko da je sledeći let bio tek kasno uveče.

Da skratim sad celu priču, po povratku iz grada gde smo ubili par sati, dođosmo na aerodrom dva sata pred zakazani novi let, taj kasnovečernji, oko deset uveče, valjda.

I tu nam priđe neki Španac, u kasnim dvadesetim godinama, pita da li govorim španski ili italijanski, dobio je posao u Beogradu ali je izgubio papir sa adresom hotela Balkan pa ako mogu da mu samo po sletanju pomognem da objasni taksisti gde treba da ga vozi, evo pita pet ljudi a niko ga ne razume, još to je dve hiljade i neka godina tada, taman smo se rašćerali sa Slobom, njega je ko malo i strah, ne zna šta ga čeka, otprilike jedu li u Beogradu malu decu, ja pola ne razumem ali nekako se sporazumevamo.

Mlad momak, mali, crnjomast, gipsy kings, sve po propisu, malčice ko geografski dislociran u svojim poimanjima sveta, za nekog iz Evrope totalno neupućen u aktuelna dešavanja, ali napomene radi - to je bio svet bez fejsbuka i vibera, sa blagim gugl začecima. Nije mu bilo za zameriti.

Ja sam u to vreme treći put otpočinjala kurs nemačkog koji mi je velikodušno plaćala firma i treći put bila na prvom nivou španskog na kog bih se svaki put prebacila nakon trećeg časa nemačkog, te se, okuražena, upustih u konverzaciju sa mojim baš solidnim znanjem španskog koje se svodilo na to gde stanuješ, šta ti je zanimanje i konobar donesite mi dve čaše vode.
Momčić je isto toliko znao engleskog te je naša konverzacija tekla glat.
Toliko glat da sam mu rekla da će ga moj vozač odvesti u moj hotel a ne u njegov hotel.
No, i tu dilemu nekako rešismo kad smo se razjasnili po sletanju da ja nemam nikakav hotel i rastasmo se u srdačnoj atmosferi, naravno svak na svoju stranu i više ni abera od njega.

I sad priča prelazi u sledeći nivo, ko dosad nije odustao, sad će sigurno.

Stojim ja danas u nekom redu i čekam nešto za nešto kad eto tog Španca.

U čudu, ja onako gledam u čoveka, petnaest godina je ipak prilično dug vremenski period, on i dalje isto mladolik, iste te kasne dvadesete i dalje, neverovatno, na prvu sam ukapirala da je on, čudim se sama sebi kako sam ga se odmah setila, prilazi šalteru da nešto za nešto pita, ova ga naša šalteruša otkači bez po frke, a njemu srpski fenomenalan.
I sad onako mislim, bože, vidi čoveka, ladno ostao u Srbiji, sve pet, ima i tih dijagnoza.

I prepoznasmo se na prvu, nasmeje se čovek, i kaže mi, sa sve svojih i dalje maksimum dvadeset i nešto godina iako je prošlo pomenutih petnaest: - Mi se znamo, zar ne?

A bože moj, red se otegao, da prodivanimo koju, šta sad.

Prilike su takve da je uljudnost i dobra austrougarska kultura i nivo sa vrhunskim banijskim odgojem kod mene dominantan faktor te mu, ljubazno a kako drugojačije, odgovorih, kobajagi iznenađena, da čovek ne pomisli ne znam šta: - Jeste, čini mi se da se poznajemo.

Tu se Španac ko malo zbuni, šta ima da mi se čini kad je očito da se znamo dobrih 15 godina, ali zbuniti se nije dao do kraja.
- Ha, da, ko da se nismo sreli sto godina, veli Španac, pa mu smešno.
Aj dobro, mislim si, malo si puko, ali šta je tu je, prozborimo koju reda radi, nije pao šećer u vodu, kućno vaspitanje je najvažnije kad predstavljaš svoju zemlju u takvim prilikama.

- Super pričate srpski, velim ja.
- Ma ko maternji, odvali se čovek od smeha.
Stojimo tako u tom redu, onako bez veze je cela atmosfera, vidim niti se njemu priča, meni još manje, ali još je bezveznije da ćutimo kad se znamo 15 godina, nije malo.

- I kako se sad snalazite?
- Nije loše, menjao sam par poslova, ali ovim sad sam, mogu reći, baš zadovoljan. Plata nije neka, ali bitno je da sam u struci.
- Da, da, važno je da čovek radi šta voli.

I sad da ne duljim celu nobles konverzaciju na note i razmenu besmislenih fraza između predstavnika Srbije i predstavnika Španije u potpuno nebitnom redu, dođe razgovor do ključnog raspleta.

- Dakle, definitivno ste odlučili da živite u Srbiji, eto i toga ima, baš lepo.
Bled pogled.
- Ne razumem, veli Španac.
- Pa reko, super ste savladali jezik, sigurno ste odlučili da ostanete u Srbiji, mada ja Španiju za Srbiju nikad ne bih menjala.
Bledo, bledo.
- Čekajte, da Vi mene niste sa nekim zamenili, veli Španac.
Bledo, bledo, ali ja.
- Pa ovaj...ne znam (sad mi je već jasno da sam zapravo ja skrenula). Čini mi se da ste sa mnom leteli iz Milana pre 15 godina za Beograd...(on zblanut)...iz Španije (sama sebi sve gluplje zvučim)...predajete španski...a možda i ne.
Zbun, totales.

- Aman, komšinice, ja sam mesar u Maksiju, kakav bre Španac.

Ismejasmo se, ja malo i na silu.
Sutra opet kod njega po mleveno.

I ništa.
Naravno da je blam, jok i nije.

O Špancu ništa ne znam, ko da je i bitno.

---