Tatin školarac

U današnjem svetu kompjuterizacije svega i svačega, svi smo mi ipak najpre morali proći kroz staru dobru školu u kojoj nas je sačekivala naša učiteljica, pa posle nastavnici i profesori. I svi su se oni trudili da nas lepo vaspitaju, da nas nauče i pravilnom ponašanju i ophođenju sa drugima, stvarali nam prve radne navike i potrebe da u nas uđu neke obaveze koje će nas pratiti kroz ceo život. Na kraju, da bismo živeli, svi moramo da radimo. Doduše, ima i onih koji se baš u životu svom i ne namuče toliko, kojima roditelji obezbede sve ili im se kasnije posreći da imaju uspešnu karijeru i visok standard. Ali, život bez rada i nije život. Suviše je onda monoton i dosadan.

Većina od nas odraslih ima svoju decu i muku muči i da ih opremi u svemu za školu, a i da ih nadgleda u njihovom radu, da ih pravilno usmerava i kontroliše im rad. Tako i Radenko i Dušanka iz Sente. Obadvoje su posedovali diplome o završenoj srednjoj školi, mučili se da nešto stvore u životu svome, da ostane i iza njih za decu njihovu. Imali su kao i većina od nas dvoje dečice i svim silama se trudili da od njih stvore dobre i poštene ljude. Nikada ih nisu tukli, čak i kad bi napravili neku krupniju grešku, nisu ih mnogo ni grdili a kamoli da ih psuju kad u nečemu pogreše ili ne urade nešto kako bi trebalo. Bili su uvek prema njima blagi i tolerantni, nastojali da ih u svemu razumeju. Nisu ih ni upoređivali sa onim njihovim drugarima koji su bili bolji od njih, jer su znali da će time samo postići suprotan efekat. Uvek su nastojali da svog Momira i svoju Milanu nekako osamostale, da nauče da razmišljaju svojom glavom, da moraju sami da se izbore sa svojim obavezama i đačkim brigama. Da na vreme shvate da su im svi profesori dobri, da ne prave razliku među njima, da sa njima mnogo ne komentarišu.

Kao roditelji, redovno su ih pohvaljivali i ohrabrivali kad god je to trebalo, a znali su i da ih ponekad obraduju nekim manjim poklonom. Jer, za nešto krupnije, nisu ni imali pošto su im mesečne prinadležnosti bile skromne. Mogli su da žive onako, normalno. Uglavnom, nisu bili željni ničega što bi prevazilazilo njihove mogućnosti. Znali su i Radenko i Dušanka da im deca u školi provode više od pola dana, da su često posle i sami u kući dok oni rade. Zato su im uvek i pružali podršku, razumevanje i toleranciju. Još od malena su ih naučili da sve školske obaveze obavljaju nekako u isto vreme, na istom mestu i tako kod njih razvili radne navike, što je vrlo bitno.

No, znali obadvoje i sami, da u školi ne uče samo nove lekcije iz mnogih predmeta, već da tamo ljudi koji su za to školovani u njima razvijaju i kreativnost, i samopouzdanje, i dalje umne sposobnosti, maštovitost i odvažnost kad je potrebna. To se sve pogotovo odnosi na onaj period iz dečijih života kad su još u osnovnoj školi. Tada su deca motivisana za mnoge aktivnosti i veštine, kada mnogi zavole i da se bave nekim od sportskih grana, što je mnogo važno. Bolje je da kasnije odlaze na razne treninge i utakmice nego da se prepuste vaspitanju ulice.

U periodu, kad su u pubertetu, u toj deci se odigravaju mnoge ne samo fizičke promene, nego i one druge, kad se počesto u sebe povlače pa samo ćute i ko zna o čemu razmišljaju. Javljaju se tada i prve simpatije i ljubavi. Elem, kroz sve su to prošli Radenko i Dušanka i uvek su sa svojom decom imali i međusobno razumevanje a i poštovanje.

Ali, kako su im deca odrastala, menjale se i navike njihove, a i dešavale se ogromne promene u čitavom našem društvu. Još kad su bili u srednjoj školi, da im deca ne zaostaju za drugima, kupe im zajednički kompjuter. Sada su mogli u slobodnom vremenu i da se igraju raznim igricama, a i da stvore svoje mreže za razmenu kojekakvih podataka, da više komuniciraju sa ostalima. No, kao i svaka novotarija, pored onoga dobroga što je sa sobom pružala i donosila, imala je i negativnosti. I Momir i Milana su sve češće bili za kompjuterom, manje su izlazili, ređe se sa starim društvom sastajali, mnogo manje čitali neku dobru knjigu. Rečnik im siromašio i svodio se skoro samo na ono:

„Da“, „Ne“, „Možda“, Videću“...

Tako se ta ugledna porodica nekako odjednom počela udaljavati. Deca su sve više poprimala neke svoje sklonosti koje ni Radenko a ni Dušanka kod njih do tada nisu primećivali. Radenku je to bilo veoma čudno još dok su bili u srednjoj školi. Sve češće je na televiziji gledao kako sada po jedan policajac obezbeđuje svaku školu, kako se tamo, u uglu nekog školskog dvorišta svašta dešavalo, pronalazili se svakodnevno neki neobični već upotrebljeni predmeti. Sve češće je morao da gleda i izveštaj nekog reportera kako se po školama dešavaju međusobni obračuni i među dečacima, a i među devojčicama iz istog razreda, kako čak i šamaraju ponekad svoga profesora... Pitao je Radenko onako samog sebe šta se to sada dešava u našem sistemu obrazovanja i vaspitanja.

Svakodnevnim razvojem demokratije, što je dobro, školstvo se gubi, mladi odaju drogi, tučama, čak obračunima vatrenim oružjem, što nikako ne može biti dobro. Istina, njihova deca još nisu bila kao i mnogi njihovi vršnjaci, ali, zapažali su da i oni postaju nekako drugačiji, primećivali su da su agresivniji, da ih manje za šta pitaju, kao da je sad sav svet njihov. A oni još nisu postali svoji ljudi, još uvek jedu roditeljski hleb.

Kad je stariji Momir upisao fakultet, otac Radenko je po prvi put tresnuo pesnicom o sto. Momir je zahtevao vrlo odlučno da mu kupe laptop. Kaže, brže mu da hvata beleške sa predavanja dok ih kuca na laptopu, nego da ih olovkom beleži u kojekakve sveščurine. Reče još i to da mnogi njegovi vršnjaci već odavno to tako rade. Prvi put nasta žestoka rasprava i svađa između oca i sina.
Kao starovremenski čovek, Radenko nikako nije mogao da razume tu želju svog sina da ne zaostane za drugima, a iskreno, nije bio ni pristalica te neke nove mode među mladima. Zato je i govorio da su nam mladi sve razuzdaniji, da se sve teže u društvo uklapaju, da su čak i lenji i neradnici. A pred njima je još čitav život.