Tatjana Sikima: Čudni zmaju

Deset hiljada sekundi.
U sebi tiho brojiš, jedna, dve, pet, osamdeset šest, tri stotine dvadeset i sedam, hiljada, još jedna, pet hiljada, evo i deset.
Tišina.
Niti jedna jedina granata.
Deset hiljada sekundi je mir. Tamo, u Aoristu.
Noć je blistava, petog decembra, i ti stavljaš svoju dečju čizmu u prozore, sutra je svetac, veli baka, u pola glasa.
- To je, diko, i naš svetac, neka, samo ti stavder čizmu, sve je to tvoje.
Prozori su ledeni, a na njima je ćebad i svetlo je u sobi malo, titravo.
Tamo odakle bi moglo zagrmeti su, kaže sused, tvoji.
A ti misliš - koji su to moji?
Ti bi samo htela zlatnu šibu i rafaelo i plišanu igračku.
Samo da si opet isto ono dete, jel tako, čudni zmaju?

Ili - deset hiljada minuta.
Jutro, dan, veče, noć.
Pa još jedan krug.
Deset hiljada minuta je ceo jedan život.
Ti ga doneseš na ovaj svet.
Pa prebireš po malim prstima, mirišeš kožu u kojoj vidiš sebe, gledaš jesu li to iste tvoje oči.
Hoću li biti njegova prva reč?
Da li ću umeti biti uvek jaka?
Šta ako mi se plače i njemu se plače?
Deset hiljada minuta, predugih, i - budeš mama.
Čudni zmaju, gle, ti si mama!
I tvoji dečji snovi postanu njegovi.

Ili - deset hiljada sati.
Cela jedna godina, i još pola.
Prvo letovanje onog malog plavog, sa loknama.
E on, čudni zmaju, ima tvoje oči.
I uvek plače kad ti plačeš.
I ti si mu bila prva reč.
Pa ovaj od deset hiljada minuta uzme za ručicu tog od deset hiljada sati i urone skupa u ono tvoje plavetnilo.
Jonsko.
Kalispera, kaže onaj prvi, najlepši na svetu.
Pa onaj mali plavi ponavlja - kajispera.
I Jorgos u prodavnici sa mirisom maslina i ukusom meda se smeje.
Cvrčci, cvrčci, topla smreka.
Deset hiljada sati, kao udžbenik za sreću.

Ili - deset hiljada dana.
Koliko je deset hiljada dana, čudni zmaju?
Malo.
Dvadeset i osam godina, tu negde.
Šta li se, misliš, tamo moglo desiti za dvadeset osam godina?
Neko se rodio.
Prohodao.
Smejao se.
Pao sa bicikla.
Baka mu je obrisala musavo lice.
Krenuo u vrtić.
U školu.
Imao prvu ljubav.
Išao na popravni iz hemije.
Ili pobedio na takmičenju iz geografije.
Upisao dobar fakultet, ipak.
Sreo nju.
Oženio se.
Neko ko ima nečije oči koje znaš.
Neko na čije krštenje nisi otišla.
Neko na čijoj stolici sedi neko umesto tebe.
Neko čiju bi majku zagrlila.
Ili ocu rekla kako ti je bio najbolji prijatelj.
Ili ne bi ništa rekla.

Deset hiljada dana, čudni zmaju.
Toliko ima od kako sam poslednji put stavila čizmu u prozor, decembra petog, tako to tamo biva.
Decembra. Prosinca.
Prosi zimu prosac snega, Sveti Nikola.
Zaštitnik morepolovaca.
Dobro vedro veče koje bdije nad snovima večnih putnika.
A ti putuješ, još uvek putuješ...
Pučinama putuješ, u beskraj.

Deset hiljada dana, čudni zmaju!

A večeras će ono malo, moje naplavlje, svoju dečju čizmu staviti u prozore. Mirisati na kakao i vruće kiflice.
U snu se malo i smejati.
Ujutro trčati da vidi ima li još u svetu magije.

I ja ću biti samo ono što najbolje umem - mama.

Čudni zmaju...

---