Vremena naših odlazaka

Mika Brusin je danas bogat čovek. Ako se pod pojmom bogat, smatra imovina njegova u nekretninama, u voznom parku i poljoprivrednim mašinama, u novcu. Ali, u duši se nikad tako ne oseća. Jer, što’no jednom reče Andrić, džaba ti sve bogatstvo ako nemaš sa kim da ga podeliš, da nekoga usrećiš njime. Ono, jeste da ima jednog sina kojem će sve to jednoga dana ostati, no, sad mu nekako žao što još dece nisu imali. Što ga više starost pritiska, voleo bi da ih je još mnogo više. Ta samo njegov otac ih je u ono sirotinjsko vreme imao sedmoro. I, svi su sami sebi krčili put ka boljem životu. Nikog otac nije finansirao u bilo čemu, a eto, oni danas svi slove kao dobrostojeći. Istina, već ih je dvoje umrlo, a kažu, smrt ne bira, već odnosi. Ne pita te ni koliko para imaš, a ni kuća i zemlje u ataru. Posle, uvek se nađe neko ko će sve to da „rasprca“, možda i da ni hvala ne kaže.

Još tamo davnih šezdesetih godina prošloga veka, vidi Mika da se mnogi njegovi vršnjaci uputiše u beli svet kao gastarbajteri. Kod nas je ovde još uvek bila velika siromaština, a posla za neku bolju egzistenciju i lagodniji život, nije baš bilo na pretek. Dobro došlo i našoj državi da se oslobodi tog viška radne snage, dobro i onoj državi u koju se useljavalo da je što više izgrade i učine bogatijom, a dobro bilo i pojedincima koji su odlazili. I tako, ti neuki ljudi, često i bez ikakve kvalifikacije i znanja jezika, uputiše se najčešće put Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske, Švedske... Gledano unazad, bilo je i ranije naših ljudi koji su još početkom XX veka, a i kasnije, bežali od sirotinje i upućivali se i dalje, u Ameriku, Kanadu, Čile. Neki su opet, tamo, poput Tesle i Pupina, što bi danas rekli, tražili sponzore, koji će ulagati u njihov um i pronalaske. Njima su oni zadužili svet, i proslavili i obogatili zemlje koje su u njih ulagale. Nama osta samo da se dičimo da su srpskog porekla.

Među prvim gastarbajterima ode i Mikin komšija Vasa Kuručev, pa Mita Budovalčev, Sreja Bulovan, Gane Sudarski, Mita Sremčev, Ivan Rošulov... Bi, bogami, tih dana odlazaka na Zapad i onih iz bogatijih kuća. Dojadilo im da samo zemlju prevrću, a korist ipak, slaba. Još kad videše da ovi nedavno otivši, počeše da dolaze velikim automobilima, u skupocenim odelima, sa ogromnim radio-kasetofonima na leđima, popišmaniše se mnogi te i oni krenuše. Sela ostajala pusta već tada, sa sedim glavama i ostarelim domaćinima. Odluči se tako i Mika Brusin, te sredi papire za sebe i ženu, i krenu i on put Švabije. Majušnog sina ostaviše da ga čuva malo jedna a malo druga baba, a oni će „slati“. Neće to, kažu, potrajati tako dugo, samo da malo zarade, da se skuće i, eto ih nazad. No, godina za godinom prolazila, i oni ne samo da su tamo ostali do penzije, nego su preveli i mnoge od svoje rodbine. Olakšaše tako i njima život, a i roditeljima njihovim. Sin njihov Siniša, završi u selu već i osnovnu školu, sve kod baba boraveći. A one, stare i neuke, šta da mu pomognu? On ojačao, tera po svome, ne smeju ni da ga ukore kad nešto zgreši. Već tada posta baraba, a tata Mika i mama Živka samo šalju iz Švabije što god poželi. Naravno, ne završi nikakvu školu, a takvu sudbinu su imali još mnogi. Uvide i oni da nije sve u novcu, ali, sad, šta je tu je, mora se još zaraditi za ovo, pa za ono, i nikad kraja prohtevima njihovim. Prođe im tako život sve tamo naporno radeći i dolazeći u Jugu samo na urlaub, ili za Božićne i Uskršnje praznike.

Decu svoju da ne prepoznaju, i naravno, sva krivica je padala na te stare glave koje su im decu i podizale i odgajale. I, opet, mislili, zaradili su, biće para kad se konačno kući vrate, da svojoj deci otvore neku radnju, da im „započnu“ biznis. Samo, ta deca zaboravila da rade, navikla da dobiju sve gotovo. Pored kuće za sebe u selu, Mika i Živka sagradiše još jednu u susednom gradu, ogromnu, za njihovog Sinišu. On neće ni da čuje za tamo, osta u selu da se bećari, a ona kuća u gradu zvrji prazna. Nakupovaše mu oko stotinu jutara zemlje, svu potrebnu mehanizaciju. Nešto radi Siniša, ali više plaćaju radnike, nadničare, da zemlja u parlogu ne ostane. E, tako bi onda. Mika Brusin i njegova Živka dočekaše švapsku penziju i vrate se u selo. Puno im dvorište automobila, mašina, samo, dece malo. A oni, kao Jernej Kopitar, spoznaju konačno, da su ipak radili najviše za tuđinca. Oboleše oboje. Ono, nije baš isto, oni su stekli nešto i time se tešili. Što su zapostavili dete i što ih još više nisu imali, kriva je Švabija. Jer, ne može se tamo i raditi i deca da se podižu. Oni su odabrali ono prvo, a sad, kad su oboleli i ostareli, vide da su pogrešili.

Život na ovoj vetrometini, na surovom ali lepom Balkanu, u Srbiji među šljivama, nije nikad bio lak. Nekako su se ovde uvek ukrštale interesne sfere velikih svetskih sila, a za sve je najčešće, narod ovaj plaćao. I, brojčano nestajao. Mnogi izgiboše u raznim bunama i ratovima zarad drugih, mnogi nastaviše da se i dalje iseljavaju, da traže sebi bolje uslove za život, a vremenom, u tamo već nekom drugom ili trećem kolenu i da se asimiliraju sa narodom nove domovine. Možda treba samo ponekad pogledati u telefonske imenike tih zemalja i uvideti naše korene u osnovama reči njihovih prezimena.

Raspadom bivše Jugoslavije, nasta novi talas seoba. I ovoga puta, narod srpski je iseljavao najviše iz ekonomskih razloga. Privreda zastala, a zadesila nas i tranzicija. Iako smo imali mnogo fakultetski obrazovanog kadra, malo ih je u zemlji ostalo. U onim prošlim vremenima postojale jake firme, kombinati, država gradila i obezbeđivala i posao i stanove za mlade ljude. A danas, samo se hvališemo nekakvom demokratizacijom i društva i sistema, a nit posla, nit stanova za mlade, nigde. Ako nemaš da ti ko pomogne, najeb'o si k'o žuti. Ko i ostane ovde da živi, mora da poseduje veliku hrabrost. Pogotovo, kad porodicu zasniva, decu rađa. I onda se čudimo kad po bračnom paru ima samo jedno dete, najviše dva, a često i ni jedno, što nam bela kuga odavno kuca na vrata, što nas sve više nestaje.

Samo, u ovom novom talasu iseljavanja, mladi danas odlaze mnogo dalje i sve se ređe ovde vraćaju, a iskreno rečeno, i sve manje posećuju svoju rodnu grudu. Koliko li je samo u najnovije vreme novoškolovanih lekara, farmaceuta, inženjera ..., koje su proizveli naši fakulteti, a i neobrazovanih ljudi po Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu, Švedskoj, Norveškoj, Islandu? Taj „trend“ iseljavanja, nažalost, traje i dalje. Sada ih najviše odlazi sa Kosova, iz kolevke Srpstva i srpske kulture, sa malom nadom da će se više ikada tamo vratiti. Nema više Srba ni po većim gradovima Kosova i Metohije, a pogotovo Srba nema u nekada čistim srpskim selima, Prekovce, Izvor, Zebice, Manišance, Labljane, Bostane.... Ode narod naš, ili opet negde „napolje“, ili negde na narodne kuhinje i kolektivni smeštaj.

I kad će kraj već tim srpskim seobama i deobama? Dosta je ovom napaćenom narodu više i prepametnih političara, a i onih, koji nam se prikazuju za prijatelja, a rade nam o glavi. Izgleda da ipak najbolje profitiraju razni plaćenici nevladinih organizacija, kriminalci i oni koji su već debelo ogrezli u korupciji. Nas svakim danom sve više nestaje. Dok drugi maste brkove o našu sudbinu, iselili se uglavnom ne vraćaju, a ovde, rode sve ređe sleću. Postali smo sebični egoisti i kad treba da pravimo decu. I onda mislimo samo na sebe, na svoju karijeru i na lična uživanja.