Tatjana Sikima: Opanci

U ranu jesen osamdeset i neke mama me odvela na plac.
Stari plac u Aoristu, nema ga više.
Pjaca, tržnica, pijaca, o tome pričam.
Dug niz limenih štandova.
I žamori lokalnih govora.
Onaj kajkavski, mužanski, dobro ga poznajem.
Onaj drugi, okokupski, malo grublji, koji guta samoglasnike na kraju reči. I taj dobro poznajem.
I onaj gradski koji se ne uči kod kuće, nego tu, u gradu, na ulici. Tim i dalje u sebi govorim.
Moglo mi je biti osam-devet godina.
Početak je jeseni, rumeni se grožđe, jabuke, šljive, sve je u raskoši rasuto ispred kupaca, a gužva je velika.
Takav je dan bio, subota.
Rumene kumice, u crno obučene bakice, gologlave seljačke žene, muški u radničkim mantilima - prodaju voće, povrće, zelje i krompir sa malih kamiona.
A između nas hoda gomila žena sa ladnim trajnama.
Sve se obukle u kostime, sve su lagano našminkane, mirišu, sve imaju pletene cegere i sve su nasmejane.
Sve šarene, u suncu okupane.
Deca ližu sladolede i stalno ih majke dozivaju, vičući, neko je dobio i uz guzu, nekome se preti "kad ti opalim flisku", nekog su i za uho povukli. Plače ko sme.
A muškarci ih negde čekaju, dalje od placa, i piju kafu i presecaju rakijom iz fraklića, dok niz ulicu klize fiće i tristaći i poneka škoda.
Smeje se sunce, nema oblaka.
Prva modra jesen se spušta niz lica.
Takav je život bio osamdeset i neke.

Mama me na plac povela da mi kupi opanke.

Odmah da se izjasnim, meni su opanci strašno išli na živce.
Ne znam ko je te godine izmislio modu da devojčice nose opanke, ali sve su ih imale.
Tako je došao red i na, mučenicu, mene.
Jesam, oplakala sam, naravno.
Džaba mi bilo.

Ja sam tako silno želela crne lakovane sandalice.
A ona zapela za opančiće.
Pregovorali smo, onako kako se pregovara sa teroristima - ja plačem, ona ne odustaje.
Još i danas mislim da se suzama svašta može dobiti, kakva greška.

U nekoj prodavnici u Drugoj ulici, kako se zvao centar, na izlogu je bio zeleni zastor, da sunce ne udara u cipele i tu sam ih ugledala, kroz taj prozorčić.
Lepe crne lakovane sandalice.
Sa dva kaiščića.
Srebrne kopče.
Opanci su mi baš išli na živce, baš.
Niti su išli uz moje bele končane dokolenke, niti su lepo izgledali, niti odgovaraju uz traperice.
Ali moja majka nikad u životu nije popustila, pa ni tada.

Sećam se dobro štanda sa opancima, na samom kraju placa, dole niz Kupu.
Opanci vise iz daljine, prete, smeju mi se u lice, jedan par će uskoro biti moj.
Nije mi lako, ali hrabro koračam ka njima.
A dva-tri štanda pre toga stajao je, reći će mama Srbijanac, neki čovek koji je prodavao kajmak.
Iz ovih godina, čini mi se da je imao šajkaču na glavi.
Onako zelenu, naočitu. Mislim, i brkove.
I neke grube žuljevite ruke.
Ili sam to u mislima docrtala.
Ja o kajmaku dotad pojma nisam imala.
Moja baka je pravila sir, skorup, neko maslo koje nisam volela i surutku.
Kajmak, žut kao dukat, i onaj mladi, sa kog curi gusto mleko, poneli smo kući. Iz neke kace sipan, bez rukavica na rukama, u toplom jesenjem danu...takav neki život, da.
Kakav je to kajmak bio, mlečna fantazija!
Ucenjena kajmakom, popustila sam sa opancima.

Probala sam prvo jedne opanke pa druge, ništa mi ne odgovara, imaju onu neku frulu zavrnutu na vrhu, žalila sam se, te kobajagi me steže nešto ali mati ne popušta.
I na kraju kupismo te opanke, tako mekane, ručno rađene, koji miluju stopala, u kojima se leti, u kojima noga sama pleše.

Nosila sam ih tu i tamo, možda i na silu, na neku priredbu, par puta u školu, ne sećam se više.
Srećom, do sledećeg proleća sam ih prerasla.
Taj sa kajmakom ili više nije dolazio ili ga nismo kupovali, ostadoh ga željna.
Tako je bilo, osamdeset i neke.

Prvo što sam tražila da kupim kad sam došla ovde bio je kajmak.
Gusti, mladi, dukat žuti.
Da miriše na Kupu i zlatno lišće.
Na grožđanu jesen zelenih obala.
Još ga tražim, takvog, nigde ga nema...
To je to čudo sa sećanjima - njih ne kuju stvarnosti već ono što ponesemo u svojim mislima.

Dvadeset i nešto godina kasnije deverova žena, strankinja, zastala je pred takvim štandom, sličnim, ovde u Beogradu.
Na početku Skadarlije.
Sad se prodaju kao suveniri, skupo.
I kupila svom detetu opančiće.
Iste kao moje, iz detinjstva.
Na prstima je hodao, očiju velikih od sreće - šta je ovo, kakvi su to oblaci na nogama?
Zaspao je u krevetu čvrsto ručicama grleći opančiće.
Sledeće godine sam mu u London ponela još jedne.
Pa one druge godine još jedne.
Lakim korakom, londonskim ulicama, mali poluDanac, u našim kožnim opančićima.

Pitala sam ga jednom, posle, čega se seća iz Beograda, u kom je samo jednom bio.
Kaže, onih predivnih sandalica od kože što si mi donosila.
I onog nekog lepog premaza od mleka.
Kajmaka.
Tako su se dodirnula naša dva daleka i nespojiva detinjstva.

E da, đed mi je kupio one sandalice. Naravno, prvo sam oplakala.
- Glum'ce, samo nemoj plakat, oči đedove, đe će oni tebe u opanke gurat, ludog li naroda.
Đed se odlično razumeo u simboliku - nemojte mi detetu njive i krave slutiti, šta je sa vama.

Jutros, Ciganka zvoni na vratima.
U naramku crno rumeno, oči kao neonske sijalice, blješte li blješte. Uz nju ozbiljan dečačić od desetak godina i jedna mala garava, ko iz pesme.
E pa na njoj su bili opančići.
Malo joj ko i mali, iznošeni, ma kakvi da su njeni.
Nekome nisu više trebali, jedva čekao da ih se reši.
Plakao, pregovarao, konačno došao na svoje.
A napolju košava, sunce zubato no još ogreje, nožice u debelim hulahopkicama i prevelika suknja, ko zna čija, sapeta nekom zihernadlom, sve leti oko nje.
Zubići ko biseri i dve rupice na obrazima, kupuju najtvrđa srca.
Obavile smo svoje, mati joj i ja, svaka sa svoje strane vrata.
Dečačić, veliki, ozbiljno pita treba li kakva ispomoć jer on "radi za pare".
On radi, manji od ovog mog.
S materom se brzo sporazumeo, na njihovom.
Taj eto ne govorim.
Pomogao joj da se spakuje, poneo šta je mogao, hrabro, glava kuće.

A ona mala, naposletku, ode sva nasmejana, namignu mi, u tuđim toplim čizmicama.

Ej, kakva sreća, rešila se opanaka!

Seta, samo seta.

---