Vojislav Ananić: Miška alas

Zora zakucala na prozore, a s one strane Tise jutarnji pevači se utrkuju da iz svojih ptičjih grla izvuku što lepšu melodiju. Njihov pev budi iz zdravog sna još uvek pospane priobalne stanovnike grada.

Po svom starom običaju da se budi rano, ustao je i Miška-bači, stari alas, danas jedan od još živih i retkih svedoka rvanja sa Tisom, sa njenim ćudima i prohtevima. Jer, i reka je živa, ima i ona svoje zakone i naravi. Znao je on to najbolje iz svog drugovanja sa njom tokom čitavog svog života. Sa njom su mu nizvodno otekle najbolje godine, ali i trenuci muke i napornog rada. Šibali su njegova dlakava prsa mnogi vetrovi, zapljuskivali ga ledeni talasi.

Poranio tako Miška-bači, uzeo vesla i krenuo na reku. I milo mu na srcu i u staračkoj duši. Voda kao ogledalo, mirna i čista. Sa njene ravne površine digli se čitavi mali oblaci od isparavanja. U jutarnjem svežem dahu oseća se vlažnost, koja mu se duboko uvukla u kosti. U početku se malo borio da otpetlja čamac iz granja koje je voda nanela. Radio je sve to po navici, ali osećao je da gubi snagu i upitao smog sebe šta je to sa njim.

Otisnuo se od obale i ujednačenim zaveslajima polako plovio. Usput je posmatrao reku i prisećao se mnogih dana sa njom provedenih. A Tisa, nekad naša lepotica. Voda se iz nje mogla piti. I sve dok je bila tako čista i bistra kao devojka koja se sprema za udaju, u određeno vreme u godini u njoj se javljao jedinstven u svetu «tiski cvet». Celu površinu reke prekrili bi insekti koji su se u istom danu rađali da bi toga istoga dana i uginuli. A onda je došla industrija i zagadila reku. Nestalo «tiskog cveta», nestale mnoge ribe. Do tada je Tisa bila hraniteljica mnogih porodica. Tako je i Miška-bači iškolovao svoje troje dece. Alaski život ostao danas samo u sećanju, jer je sad dozvoljen samo sportski robolov. Istina, još uvek se krišom nešto ulovi, ali je sve manje čuvenih tiskih somova, kečiga ...

Pamti Miška-bači i godine kada se teže živelo. Nekad zbog rata, a nekad zbog puke nemaštine. A vlasti uvek tražile svoje. Ceo život mu je bio borba. Da se priživi i opstane. Hvatao se u koštac svojim ogrubelim rukama sa svim nedaćama koje je život donosio. I eto, hvala Bogu, živ je još uvek. Istina, pritisle ga sada i godine i mnoge bolesti. Ali, još se ne predaje. Jasno je njemu da nikada nije bilo lako, no, zna i to da u ljudskoj biti ne sme biti ni predaje ni opuštanja. Čoveku je borba predodređena za ceo život. A svako se mora pomiriti sa sudbinom koju nosi na svojim plećima. Naravno, mora se i boriti da taj svoj život prilagodi sebi samome i koliko toliko učini ga snošljivim. Znao je stari tiski vuk da je čoveku najslađe kad oseti slasti svoga rada i pobede nad prirodom. Još kad je ulov bio dobar, srce mu puno i veće mu radosti nije trebalo

Posmatrao je Miška-bači raskoošno zelenilo koje se pružalo ivicama obeju obala reke. Taj mir u prirodi valjda je doneo mir i u njegovoj duši. Pljunuo je u šake i snažnije zaveslao do mesta gde je želeo da postavi svoje vrške.