Jedan čovek i jedna žena

Pre dva dana dođoše mi u posetu majka i otac.

Moja majka, čuvena po rečenicama iz izbeglištva - "Mene će da premjeste u kolektivni smještaj u Zaječaru? Poslije Beograda za mene samo Njujork!" i "Kakve veze ima što sam dobila u Crvenom krstu b'jele sandale, idu mi uz Unprofor" vrhovni je komandant naše porodice.
Ako se nekad u životu i desilo da nije bilo po njenom, to je bilo samo zato što smo svi mi pukli i nismo normalni.
Sa 76 godina svaku priču počinje sa istom rečenicom aludirajući na moje bračno stanje "da je meni 46 godina pitala bih pošto je Beograd" i strogo i dalje kontroliše sve naše odluke, puteve, namere, a ponekad nam se čini i snove.
Tata mi je, dok je bila u kupatilu, saopštio da su to jutro očistili i ispremetali ceo podrum i potom došli kod mene.
Njoj je, naime, ponestalo enterijerskih rešenja za kuću u kojoj žive pa je odlučila da pređe na pomoćne prostorije.
Pre toga svaki put bismo zaticali novi raspored nameštaja u kući.

Tata je, ušavši u dnevnu sobu, na stolu spazio Hrvojevu knjigu "Bijelo na crno" i tu je završio svaki razgovor sa nama.
Dok je ona meni držala slovo, on je čitao i listao stranice istim onim žarom kojim svaki put uzima novu knjigu u ruke, uvek isto željan nove reči, misli, slike.

Mama je onda izvadila šmajser svojih sećanja i zapucala prema meni iz sve raspoložive artiljerije.
Smenjivale su se pokojne kume i strine, đedovi, polupismeni šefovi, ljubomorne koleginice, dobre susede i loši ložači u firmama koje su grejale na mazut i lož ulje, svi koji su se gurali po autobusima, bedni ručkovi po izbegličkim sobama i šlingani stolnjaci koje je ostavila ko zna gde.
Ja sam, ritmički, na svakih 15 sekundi klimala glavom i govorila "aha, dobro" i svi smo bili zadovoljni.
Tata je i dalje čitao.

Potom sam na red došla ja - prvo topao uvod, divna si majka, ja se uvijek ponosim tvojom djecom, pa blagi zaplet, ali trebalo je i tebe istrpiti, ista si đed Pero, kad zaglavinjaš ti ne znaš stati i onda na scenu stupa Maja Pliseckaja, najdivnija ruska balerina, koja u Labudovom jezeru pada i lomi se kao da zaista umire labud, e baš tako moja majka ulazi u završnu fazu i sahranjuje me sa tri-četiri saveta "ne možeš uvijek biti luda, moraš se malo smiriti i primiriti, ne može se stalno biti nedotrpan" i na kraju da popravi utisak "vidi, Ljubiša, što ti je ćerka l'jepa i pametna na tebe".
Jer neko i sutra mora tandrčiti po onom podrumu.

I onda nastane čudesna tišina.
U nekom trenutku ona će reći - šta šutite, a mi nećemo smeti ni da zucnemo jer ako šta i kažemo, napašće nas, ako ne kažemo, svakako će nas napasti, tako da ovako se štedimo pomalo.

I onda će mama reći najbolju od svih rečenica - ma znaš, kad malo bolje razmislim, nama je super ovaj rat ispao. Zamisli da smo ostali tamo, šta bi sad bilo od nas, ti bi radila kod Voje M. u SDK, ja bih bila dosadna baba u mirovini, Ljubiša bi po cijeli dan čitao novine (on je zabezeknuto u tom trenutku pogleda) a i komšija nam nikad ne bi prodao ono dvorište do danas, ubili bismo se krčeći ga svaki božji dan. Ovako, ja sam u Beogradu i baš me briga i za Aorist, i za kuću i za sve, ja sam (paz vamo) u metropoli. Ja sam Beograđanka!

I ajmo, Ljubiša.

On ustaje istog trenutka, pardonira je i pušta ispred sebe i dok odlaze iz stana - on u rudnik u kome će sa 81 godinu premeštati nameštaj po podrumu i okopavati paradajz koji nikome ne treba, a ona u generalštab u kome čvrsto drži kormilo svog stožera -ruku pod ruku idu dalje. Pratim ih pogledom kroz prozor i u jednom trenutku zastanu, ona vadi onu Hrvojevu knjigu, ponela mu je da čita kod kuće i on je tad pogleda...bože, on je tako pogleda ispod mog prozora da ja shvatim da zapravo o ljubavi blage veze nemam.

U tom je pogledu i nas dvoje dece, i četvero unučadi, i njihove majke koje su sahranili skupa i ona humka koja njih čeka, i razdvojene godine u ratu, i sastavljene godine posle rata, i sve svađe koje nikad u životu nismo čuli, i sve munje kojima su se ošinuli a da mi pojma o tome nismo imali, način na koji ga i dalje ona poljubi svako jutro a moj mali sin to prepričava kao najluđi doživljaj u svom životu, i kako ona gurne onu babu u redu u pošti koja je stala kraj njega, kako on pažljvo slaže crno-bele fotografije na kojima je ona i kako je, smirenim tonom, blago, nadopunjava kad zaboravi koje ime ili godinu, tako nenapadno da je uvek ona u pravu i kako ga ona, i dan-danas, u ispeglanoj košulji na crtu šalje u prodavnicu, uvek sveže obrijanog i jede sa njim tu kletu prežganu juvu koju mrzi iz dna duše i isti kolač sa jabukama i šlagom koji on voli.

Ne znam koliko ću ih još imati, ponekad kad joj vidim ime na displeju telefona pomislim da moram još jednom čuti po deseti put istu priču i kako će me izvrnuti iz pameti svojim pridikama, a onda mi opet bude žao jer jednom ću silno želeti da to vidim još samo jednom.
I ako me život ičim, osim mojim divnim dečacima, baš onako blagoslovio to je to dvoje staraca i kako su obeležili moje postojanje - on svojom tihom nenametljivošću, kulturom, bistrinom, inteligencijom, a ona tom svojom preglasnošću, hrabrošću, optimizmom, letenjem.

Hiljadu je načina kako se može voleti, a čini mi se najispravniji je onaj u kome baka od 76 godina u dedi od 81 godinu još uvek vidi svoje sutra.

---