Tatjana Sikima: Razapni jedra

Ponoć je i ušle smo u voz.
Meni je sedamnaest, njoj pedeset i neka.
- Ti se popni na gornji krevet, malo si mlađa, nasmešila se.
Zbunjena, popnem se i sednem. Ćutim. Malo mi je i neugodno, u spavaćem vagonu prve klase.
Otimam se, otkako me zna.
A ona mi ne da, majčinski me pridrži pa podigne. Tamo gde se rečima meri i odmerava.
Vodi me u Kikindu, na takmičenje, ono poslednje.
Devedeseta je.
Poslednja dobra godina dobrog veka.

- Nemoj šutiti, sad smo same, možemo pričati o čemu god hoćemo. Evo ti cigareta, pripalićemo skupa.
Mene je malo sram, ali sam klinka. I zapaliću tu cigaretu pred njom.
I onda će priča poteći.
Kako me videla u toj gomili dece.
I kako je na prve tri rečenice o Šekspiru znala da sam joj njena rođena, a nerođena.
I taj Beograd, tu gde ćemo stići zorom. Posle ćemo dalje.

- Tu ćeš stati. Presjeće ti dah. Nećeš ozdraviti, vidjećeš, kaže mi. U tebi će pulsirati kao zvijezda.
- Ne može se od Beograda ozdraviti, doda, ko bez daha, opet.
- Nije to grad za mene, kažem.
Smeje se.

Mrak je i njoj su oči ugarci.
Priča, kao da ne diše.
- Znaš, ovo ću ti reći jer nas niko sad ne čuje. Toliko je djece prošlo, ali samo si ti moja. Ne možeš se ti ponoviti. Da ih još hiljadu prođe.
A ja sam, dečje, ćutala. I o tom Beogradu mislila.

Kuckaju umorni točkovi vagona i noć proždire kilometre.
Njoj se spava.
I legla je.
Ja gledam u mrak. Bdim.

Ka meni, iz mraka, gruva ono što će biti.
Dva vesela dana u Kikindi.
Nas mala hrpa Jugoslovena koji misle da umeju da pišu.
Ja sam Hrvatska.
I za godinu dana ja više nikad nisam Hrvatska.
I kako se grlim sa Beogradom.
Kako me ljubi trncima godina.
Ulazi mi pod kožu, gori mojim atomima, rasap sećanja.
Gde si ti to stao? Gde me nisi dotakao?
Jesi li tu, u toj tmini, sa mnom bio?
Jesi li onaj vetar što me sačekao?
Jesi li onaj sunčev zrak što me obasjao?
Na kom smo se uglu šetanja mimoišli?
Kome si potrčao?
Zašto me nisi za ruku držao?
Jesi li me znao i zaboravio?
Jesam li te zaboravila pa znala?
Trčimo li ceo život jedno drugome, gurajući u stranu kamenje, oblake, onu kišu što se sliva niz ponoćno sunce grada?
Jesi li moj grad? Tvrđava!
Ona utvara koju gradimo na srcu?
Ili ovo gde smo se, kosmosom, sudarili?
Ili to gde smo se rodili?
Gde smo iz sebe izronili?
Zuje, bruje, jure kilometri.
Kroz tunele godina letim, letom...letim, letim...

I onda, jutrom, vozom, Ona i ja, pravo suncem u - Beograd.
Zora, zarumenila, žamor užurbanog jutra i miris vrućeg peciva niz Balkansku sve do malog stola ispred Železničke stanice.
I zablesnu svetlost ravno u Nju.

- Šta mislite, kako ćemo proći? - pitam je, preko prve kafe.
- Ti i ja? Pa mi smo uvijek najbolje, oči joj se vedre.
- Kako ćemo proći kroz godine, kažem joj.
- Razapećemo jedra! - smeje se.
Pa brzo dodaje: - I kad staneš i misliš da nema dalje, razapećeš jedra, vidjećeš. Ono što tebe traži uvijek nađe tvoju obalu. Vidi ovaj grad, vidi ovo sunce, vidi tvojih velikih sedamnaest godina. Ne postoji što ne možeš. Samo razapni ta jedra!

Prošle su od tada silne godine. Gradovi se gurali, smanjivale se geografije, zavijale vojske, na toj se generaciji slomio onaj dobar vek.
Ne, nismo se nas dve više nikad srele.
Moja profesorka i ja.

A tu je.

Danas, suncem, šetamo, ti i ja...i ona deca što su trčala, i ono nebo, i ona reka, i onaj smeh...
Ko da me na sekund, u tom suncu, dotakla.
Ko da sam joj se o osmeh, na tren, spotakla.

Još vedrim svoje obale.
Još razapinjem jedra, Zorka, vidi me...

"Budi krijesnica na mojim putima..."

---