Tatjana Sikima: Lingvistika duše

Bilo bi zgodno kad bi jednog dana neko napravio studiju o nama koji smo živeli u dva sveta istog neba.

Kako izgleda unutrašnji svemir onog kome su ekavica i ijekavica na jednakim mestima u glavi - mogla bi, recimo, time početi studija.
A kako li tek izgleda svet iznutra onih koji su čvrsto ostali uz maternji govor iako ih četvrt veka drži na odstojanju od rodnog kraja i svi oko njih govore ekavicu?
Koji su to naši unutrašnji putevi i stranputice, ko smo, jesmo li obeleženi rečima ili im zapravo ne pripadmo?

Evolucija, sama po sebi, dug je proces.
Da bi čovek naučio da koristi palac trebalo je proći stotine hiljada godina.
Da li to onda znači da smo zapravo isti ili ipak različiti od onih sa istog mesta gde smo utrli sami sebe u istovetne vekove?
Da li postoji nešto što se zove mentalitet, odlika nekog kraja, nivo kulture, kućni odgoj...gde je ta granica u kojoj smo različiti i koje je to mesto gde te granice više nema?
Da li se ta granica patvori samo u našoj glavi?
Ili je istinska baš po toj strogo uokvirenoj pripadnosti, po onom trenutku kad je neko rekao da smo to i da toj veri pripadamo?
Jesu li moji bolji ili gori zato što su moji?
Da li im samo uporno nalazim opravdanja u gorem ili im po boljem pripada to mesto prvenstva u mom srcu?
Gde prestaje ono što dušom pravo vidimo i počinje ono što, kao majka nemirno dete, zaludno branimo?

Nikad za ovih 28 godina u Srbiji još nisam sanjala na ekavici. Niti u sebi izgovorila ikad ijednu ekavsku reč.
A nepogrešivo uvek naglas govorim ekavicu.
I na njoj pišem, kao da mi je najrođenija.
Moj unutrašnji "prevodilac" verovatno svakog dana vodi neku svoju malu borbu između riječi koju pomislim i reči koju izgovorim. Ja ga ne primećujem, čini mi se da živimo lako, svikli jedno na drugo.
A zapravo, negde duboko u meni, to je, pretpostavljam, poslednja odbrana da se trista i pedeset godina ne zatre zauvek.
I održava se tako živim taj govor, kao nepresušni izvor koji više nigde i nikom ne teče, a pravi se kao da će doći neki čudesan dan u kome će te reči ponovo biti moje i izaći iz mene onako kako su izlazile tih osamnaest godina koliko sam ih negde tamo govorila.
Svaki bogovetni dan ih ponavljam, kao malu pokaznu vežbu za tragikomediju koja nikad neće biti odigrana.

U roditeljskoj kući još imenujem predmete po starom govoru. Kao u nekom starom zavetu sporazumevanja govorimo rečima koje su nam poznate iz onog doma kog više nemamo. Držim se ekavice, ali stvarima dajem imena koja nosim iz kuće.
Čini mi se da sam tako i dalje u istom onom detinjstvu, njihova mala ćerka.
Zavetnici smo života koji je davno završen.

Na ijekavici sam setna i topla, retko kad mi dođe da opsujem i sve mi se čini da sam na njoj pročitala sve najvažnije knjige u životu jer mi je rečnik pun nekakvih čudnih reči, ostarelih.
Na ekavici sam hrabra i odlučna. Lepo se i glasno posvađam.

Na ekavici mi nenamerno može ispasti tanjir iz ruke, i nikom ništa.
Na ijekavici za tim tanjurom oplačem.

I kao da te dve osobe, jedne te iste ja, na ijekavici i ekavici vode neka svoja dva uporedna života.
U onom ijekavskom, melodičnijem, u meni je poezija, meki stihove Lorke, Jure Kaštelana, toplina Meše Selimovića, sva proljeća. I Proljeća Ivana Galeba. I more, modrina.
U onom ekavskom je Na Drini ćuprija, valjda sa istim otklonom koji je morao imati Andrić, ijekavac, dok je pisao. Valjda se tako bolje vidi sebe iz sebe. I Mika Antić sam, onaj fakin. Crvena sam jesen miholjskog sunca. I Branko Miljković, mračan. I visok, visok sneg. Planina.
Na ekavici sam tvrdoglava i prkosna.
Na ijekavici, u sebi, ludo i divlje volim.

Pre par godina sedi moj mali sin kraj mene, a ja telefoniram. Razgovor mi teče na ijekavici i on mi, nakon toga, začuđeno kaže - mama, jesi li to bila ti?

Jesam, to sam ja.
Ona iz Aorista.
Svakog dana sama sebi sve dalja.
I svom vijeku sve bliža.


Ja sam tvrđava sa jedinom zastavom srca.
Nevidljivi bedemi sazidani od rana.
Uspavankom
odolijevam najezdama.
Preobražen u oklopu sna.
Na svim kulama bdiju izvidnice, a na obali skrivene
brodice od trske i tamarisa.
Vjetrokazi gledaju gvozdene daleke vojske gdje bruse strelice,
uljem mažu bedra i mišice i propinju se na zlim konjima
od kositra i vatre.
Mostovi su dignuti i neodoljiva brzica
brani prilazi.
A u svitanju nestaje mjesec i javlja se nepomućeno sunce.
Ja sam tvrđava koja se ne predaje.
Ne predaju se mrtvi oslobođeni svojih čula.
Ne predaju se munje u brzom letu.
Ne predaju se živi sa draguljima očiju.
Utvrde se predaju, ali ne ove od sna.
Same se daju i same otimaju.
Ja sam tvrđava sa jedinom zastavom srca.

Jure Kaštelan (1919-1990)

---