Značaj porodičnog ručka

Nekada se kod nas više negovala tradicija. Nekada je pod jednim krovom živelo više porodica sa istim prezimenom. Najstariji među njima, starešina bio. Njega poštovali i stari i mladi. Muška čeljad obično poslovala na njivi i oko težih radnji, a žene u kući i oko dece. I, tada se znalo, „ko vodu nosi, a ko seno kosi“. Iz tih okvira i normi ponašanja, retko se iskakalo. Zato su svi bili i vredni i pošteni, a deca sa dobrim domaćim vaspitanjem.

Kao deo te tradicije, je i danas još po gde – gde sačuvano okupljanje ukućana oko porodičnog ručka. Ne baš svakoga dana kao nekada, ali, bar nekad nedeljom ili za neku svetkovinu. Bez toga u ovim vremenima, svi se otuđiše, zaboravljaju se i najrođeniji, a deca poprimaju sve češće loše navike od malena. Pa kasnije u problematične osobe izrastaju. Pogotovo, kad u ranim danima detinjstva ni svojih baba nemaju da ih podučavaju svemu onom što je dobro i plemenito. Roditelji nažalost, sve manje imaju vremena i osećanja obaveze prema svojoj deci. Misle, ako im kupe sve što oni požele, da su time ispunili svoju roditeljsku dužnost i da su stekli njihovu ljubav i poverenje. Nije uvek baš tako.

A ti porodični ručkovi su imali neke čari i vrline. S dužnim pijetetom se poštovali i očekivali, čak s nekim ritualom. Dobro se znalo gde je čije mesto za trpezom, kako se ponaša pri obedovanju, kad se koje jelo iznosi. Od domaće supe, do raznog pečenja sa prilozima i salatama, pića i kolača.

Oni stariji, se i danas prisećaju sa dosta nostalgije, nekog omiljenog jela koje je samo njihova baka ili majka znala da pripremi. I sad im voda navre na usta pri takvoj pomisli. U dašnjem savremenom načinu života, kada se samo grozničavo juri, ti stari dobri ručkovi sve više gube od svoje lepote. U trci za novcem ljudi se zadovoljavaju brzom htranom onako s nogu, a to nije u prirodi čoveka. Nije konj pa da stoji i jede. Ne može se hrana samo gutati. I, što je najbitnije, na tim porodičnim ručkovima se od pamtiveka pripremala samo zdrava hrana, sa prirodnim začinima i specifičnim mirisom. Uz to se jelo i neprskano voće ili kompoti bez primese bilo kakvih aditiva i konzervansa. Domaći sok se iznosio, a ne gazirana pića i koka – kole. Deca u svoj organizam, koji je tek u razvoju, više unosila i prirodnih vlakana, i minerala i vitamina. Zato porodice i treba da jedu zajedno i polako, da hranu lagano unose u organizam i olakšaju mu sav posao oko dalje prerade. Tako bi se više uticalo i na ove savremene klince i klinceze, da shvate da nije isto što se kupi u nekom restoranu i na brzinu pojede i popije, sa domaćim ručkom. A što nauče kao deca, to će ih pratiti tokom celog života.
Stariji se moraju truditi da uvek budu dobar uzor mlađim naraštajima. To se pogotovo odnosi na roditelje, jer deca u svemu, najpre i najviše oponašaju svoje majke i očeve do te mere, da se sa njima počinju i poistovećivati. Prvo to bude obično sleđenje i imitiranje, a kasnije prelazi u navike. Ako dete tu, u porodici, ne stekne ono što je dobro, kasnije, kad je samo i na ulici, u društrvu ko zna kakvih drugara, sigurno neće. Između ostalog, i zato su ovi porodični ručkovi vrlo važni. Da se nauči i kultura ishrane, i kultura ponašanja za stolom.

Danas se mnogi pravdaju time da nemaju vremena ili novca za neki porodični ručak, što nije tačno. Ne mora tamo uvek biti neko „ekstra“ pečenje ili piće. Niko toga baš nije toliko željan. Važnije od svega je da se bude zajedno. U tome zajedničkom doručku, ručku ili večeri, je i osećanje povezanosti dece sa porodicom. Da shvate da je u zajedništvu i međusobnom poštovanju i uvažavanju budućnost ne samo dotične porodice, nego i čitavog društva. Nije čovek Robinzon pa da živi sam, nego je socijalno biće koje je upućeno na to da se druži i pomaže drugome.

I, na kraju, za tim stolom se mladi upoznaju sa mnogim našim običajima, moralnim vrlinama i disciplinom, razumeju šta se sme, a šta opet ne, te tako izrastaju u zdrave mlade ljude. Nakon jela se na takvim ručkovima zbijaju razne šale, a to sve ostaje u sećanju za ceo život. Ranije je na primer bio običaj, kad se u tanjiru nađe deo pilećeg belog mesa, da se ono pojede a deo skeleta, zvani jadac, uzme se u jednu ruku. Traži se osoba u društvu koja će se moći nadmudriti i prevariti. Tada se sa tom drugom osobom uhvati jadac, jedan s jedne strane, a drugi s druge, pa se povuče i slomi kost. Nastoji se da u ruci ostane manji deo kosti i onda se ima pravo da se ta druga osoba prevari i nadmudri. Ako onaj sa većim parčetom „provali“ o čemu je reč, kaže:

„Znam za jadac“.

Ako to ne izreče, plaća zato što je prevaren.

Pamti se neka toplina roditeljskog doma, i usmeravaju se braća i sestre da se vole i cene, da im se ne uzima svaka reč „na zub“. Ružno je i necivilizovno da se braća ili sestre posvađaju, da čak među sobom i ne razgovaraju, da izbegavaju svaki vid komunikacije. To nije uobičajeno ni kod najprimitivnijih plemenskih zajednica, a ne sada, u 21. veku. Ono, taj nedavno prošli 20. vek, nije mnogima na ovoj kugli zemaljskoj doneo mnogo šta lepog, no na protiv, samo ono što je ružno, ratove i razaranja, otuđenja među ljudima, zbegove, iseljavanja i rasejanja po tuđini, jer su ostajali bez svog krova nad glavom i bez bilo kakve egzistencije. Mnogi su i glavom platili.

Možda je baš sada prilika da se setimo onih nekadašnjih porodičnih ručkova i da li ih je kod tih zlih ljudi uopšte ikada i bilo. Možda ih roditelji njihovi nisu naučili najosnovnijim vrlinama i onoj Božijoj zapovesti:

„Poštuj bližnjeg svog“.

Jer, ko je čoveku preči do čoveka, koga voleti ako ne čoveka, sa kim se družiti i ljudikati, ako ne s čovekom? Čovek čoveku čovek bude i čovek je najsavršenije biće na ovom svetu. Kad to shvatimo, onda valjda neće biti toliko ni mržnje među nama. Čovek je ipak preči od novca i ne može se sve kupiti niti se može novcu sve podrediti.