Nova knjiga u Brankovom kolu: "Pesme o mladosti" Nenada Grujičića

SREMSKI KARLOVCI - U izdanju Brankovoga kola upravo se pojavila knjiga Nenada Grujičića, „Pesme o mladosti“ (urednik Rastko Lončar). To je četrnaesta po redu samostalna Grujičićeva pesnička knjiga, uz osam izbora poezije, sa još petnaest knjiga raznih žanrova ovoga plodnog pesnika i književnika. Nova knjiga pesama je dokumentarističkog karaktera, svojevrsna autobiografija predočena na poetski način, i kako se kroz sam naslov može pretpostaviti, obuhvata period iz studentskog života i prvih koraka na književnoj sceni. U sedamdeset, uglavnom dugih pesama u slobodnom stihu, na sto osamdeset strana, obuhvaćene se javne i anonimne ličnosti u događajima koji su obeležili rani život ovoga pesnika.

To je osnovni tok knjige, koji prate još dva sloja. Prvi čine lirske minijature, pesničke slike o raznim vrstama ptica i prizori iz njihovoga života, kojima se, kao samostalnim tvorevinama, završavaju ili započinju osnovne pesme. Tako se ukazuje paralelni svet ptica, neka druga stvarnost, koja emituje svoje znake i poruke primarnom toku knjige, to jest „glavnom“ junaku. Ovaj postupak stvaranja poetskih celina obuhvata prvi ciklus pesama pod nazivom „To jest – Titova smrt“, koji predočava slučaj zabrane književnog lista „To jest“ na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1980. godine, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Nenad Grujičić. Pesme slikaju osobeni društeveno-politički ambijent prohujalog vremena u kojem se našla jedna generacija sa upitnim oblikom stvaralačke slobode oko koje vrebaju zamke ideologije i pritajeni mehanizmi države. I dok pesnici u Jugoslaviji masovno pišu patetične stihove i nestvarne ode posvećene Josipu Brozu u danima njegove smrti i sahrane, jedan student, pesnik-urednik književnog lista mladih, iako nagovaran od starijih kolega, to ne može i neće da učini, mada bi pesmom o Titu „oprao ljagu sa svoje aure“ u delikatnom i opasnom momentu.

U drugom po redu ciklusu, „Mladi pesnik“, pojavljuje se novi sloj knjige, gde svaku novu stranu sa pesmom otvaraju kraći prozni zapisi o kafanama u Novom Sadu u 19. veku, gde su navraćali pesnici, pisci, umetnici, novinari, advokati i lekari toga vremena. Naspram kafanskog i umetničkog ambijenta iz stare srpske Atine, glavni tok ovog ciklusa pesama donosi konkretne događaje iz novijeg vremena u književnim redakcijama i kulturnim ustanovama u Novom Sadu, i u prilikama oko njih, na primer pojavom pesnikovog prvenca „Maternji jezik“ i reakcijama koje on izaziva. Ukazuju se i neki beogradski časopisi i listovi kao književna pritoka novosadskim događanjima povodom stvaralačke putanje mladog pesnika. Ovde se pesme završavaju odvojenim minijaturama o pticama koje su ustvari neka vrsta „post skriptuma“. Umesto ovih minijatura ponekad se u završnici nađu i kratki primeri bećarca i ojkače, to jest ponekog stiha iz prethodnih Grujičićevih ili knjiga drugih pesnika.

Treći ciklus, „Živa sila“, donosi vojnički život mladog i prokazanog pesnika – bivšeg urednika lista „To jest“, sada običnog regruta u JNA u Raški, podno Golije, Kopaonika i Rogozne. Tu se, kao u nekoj vrsti spasonosnog skloništa, pesnik zadesio nakon nemogućnosti da dobije posao u Novom Sadu i Beogradu. Pri kraju vojničke obuke za telegrafistu pri pešadiji, iz Raške, kako pesnik veli, „Božja ruka“ ga prekomandovala u Vojnu gimnaziju u Beograd, gde do kraja vojnog roka radi kao profesor književnosti za pitomce iz cele Jugoslavije. A vojna jedinica iz Raške već sutradan bila je prebačena na Kosovo i Metohiju. U ovom ciklusu, pesme kao svojevrsni moto imaju kraće dokumentarne zapise o živopisnom krajoliku raške oblasti i završavaju se svojevrsnim „apendiksom“ o pticama, a ponekad i sa minijaturama na druge teme.

I, završni, četvrti ciklus pesama, „Ono malo života“, donosi period posle odsluženja vojnog roka i ponovnog uključivanja u književni i realni život. Naglim obrtom, pesnik dobija zaposlenje u Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima. O tome i o drugim pojavama i svakodnevnim čudima, o stazama i bogazama pri koračanju kroz novi interval jedne mladosti govore pesme iz ovog ciklusa. I ovde, dabome, pesme su krunisane odvojenim minijaturama o ptičjem svetu.

Kao u kakvom brevijaru rane mladosti, Grujičić filmski precizno gradi svoju poetski „romansiranu“ biografiju. Takva knjiga donosi raznolike, svetle i tamne, intimne i javne trenutke i događaje, predstavlja stvarne ličnosti u njihovom, katkad, izobličenom stanju koje nameće ambivalentna priroda čoveka. I, taman kada se učini da bi nekim akterima iz toga doba mogao biti upućen kakav prekor ili životna zamerka, pesnik oprašta svima. Ukrštanjem dveju epoha i mnogih sudbina, sa distance i prohujale katarze, pesnik prašta, a poezija pamti: „Opraštam./ Ali je tako bilo, majko.“, „Opraštam starijem kolegi./ Celoga se života uči./ Pesma ne zaboravlja.“, „Opraštam sitan da sitniji ne mogu biti.“, „Opraštam i to, svima./ Nećemo večno disati“, „I njima opraštam – na zdravlje!“