Nema ti mene u svetu

Sada već pokojni Vukan Mučetić, za svoga života nikada nije ni pomišljao na to koliko će mu taj život njegov zaista biti težak i mučan. Kao da mu je koren reči u njegovom prezimenu već unapred predodredio i život. I zaista je bilo tako. Pa neka neko kaže da i sudbina nema udela u svačijem životu.

I kao dete se namučio. Rođen tamo negde na Baniji, sa roditeljima je kolonizirao u ravni Banat još u onom prvom talasu kolonizacije. Nisu tu odmah imali ni svoje kuće, nego su stanovali u ataru, na imanjima bivšeg grofa Čekunića ili kod kuma Petra u selu. U stvari, jedan deo detinjstva, Vukan je proveo živeći u susednom selu, koje je bilo naseljeno mađarskim življem, gde je kao dete više govorio mađarskim jezikom nego svojim maternjim. Uskoro su i njegovi roditelji sagradili nešto trošne kućice od naboja, ali, bar je bila njihova, a dobili su i nekoliko jutara dobre zemnje. Eto tako je teklo to Vukanovo detinjstvo, kada se oskudevalo u mnogo čemu. Tek što se zamomčio, izbio je rat. A on našao da se ženi baš tada. Pri samom kraju rata, pozovu ga u vojsku. I on je doprineo slomu fašizma, jer je učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda . Vojska se tada služila tri godine, a on tako, dolazio povremeno na kraće odsustvo kod žene i majke. Prvo dete, sin Bora, umrlo im je još 1945. godine, a tri godine kasnije, na svet je došao i drugi sin. Pa je onda posle nekoliko meseci od rođenja umrla i ćerka Dušica i na kraju su dobili još jednog sina. Podizali su Vukan i njegova Jelka dosta mučno ta dva sina, sve u strahu da im i njih ne uzme Bog. A vremena teška, preteška.

Godina za godinom prolazile, kućili se Vukan i Jelka, a sinovi rasli. Bili su oboje vredni, ali, i pored toga, od ono malo sirotinje nisu mogli, bogzna, šta da stvore. Sinovi porasli i morali da se otisnu od njih na dalje školovanje. Tek tada su nastajale prave muke! Para niodakle, a oni nisu dozvolili da im deca odrastu kao najgora u selu i da im budu «slepa kod očiju». I da su ostali tu sa njima, šta su im od ono svoje sirotinje mogli pružiti? Ono, njima dvoma bi bilo lakše jer bi im se uvećala radna snaga, ali, roditelji isti kao i većina njih, želeli su svojim sinovima da pruže lakši život nego što je bio njihov. Nekako će i to preturiti preko glave. Jelka je najčešće pijačarila i tako nešto sitnog dinara za kućne potrebe obezbeđivala, a Vukan je uglavnom bio na njivi. Pogleda sa nekom mukom u sebi one dugačke guste brazde pod kukuruzom ili suncokretom i sa teretom na duši pomisli:

«E, Vukane, Vukane, svaki red tvoj! I da se opara i okopa, i da se obere. «

Istina, sinovi mu pomagali koliko su mogli, ali, za njih je bila škola na prvom mestu, a nije imao ni toliko novca da im plaća za put da bi češće dolazili. A njegova Jelka sve više pobolevala i svima govorila da je svoju motiku u bunar bacila. Tako je jadni Vukan morao najviše sam da brine za školovanje njihovih sinova. Sve češće je od bogatijih ljudi pozajmljivao novac za školovanje dece, a oni mu uvek davali, jer je Vukan bio pošten da poštenijeg u selu nije bilo. Ne bi ti taj nekog prevario, nekom ružnu reč rekao, ili da dug ne vrati, Bože sačuvaj! Često se ljutio na ljude «bez obraza» i govorio:

« Nema ti mene u svetu! Kad nekome nešto kažem, to je tako. Kad pare uzajimam, na vreme vraćam. A da nešto petljam ili da kradem, NIKAD! «

Eto, taj vredni i iznad svega pošteni i dobrodušni Vukan, iškolovao je svoje sinove, a kako, uz sve bolesniju ženu, to je samo on znao. Pritiskan mukom i teškim životom, počeo je i on da oboleva. Vodili ga sinovi po lekarima, ali slaba vajda. Otišao je sa ovog sveta, a njegova Jelka, iako je već dugo bolovala, nadživela ga je dvadesetak godina.

A taj prepošteni Vukan, možda je i bolje što nije dočekao ova vremena današnja, kada su lopovluk, kriminal, korupcija i laži, prisutni kod mnogih! On je čitav svoj život proveo mučeći se, ali su mu poštenje i rad bili na prvom mestu i teško bi podnosio ovo što se danas zbiva, da se mnogi preko noći obogate, a da ih malo ko pita kako. Ako ima Boga, neka svakom sudi po svojoj, Božjoj pravdi!