Nenad Grujičić: Najkrupniji duhovni grozd

„Povelju Grada Sremskih Karlovaca“ doživljavam kao najkrupniji i najslađi grozd iz bogatih vinograda podno Stražilova, kao duhovni plod čije kapi vina nebeski svetlucaju u maštarskim očima i rasplamsavaju nove snove i životna pregnuća. Sremski Karlovci su i moji i Brankovi, s njima sam stvorio vertikalu svoje biografije i karijere. Svestan sam privilegije i jedinstvenog puta kojim sam dosad brodio i nastavljam da širim krugove jednog osobenog životnog smisla i putešestvija.

Hvala Bogu na poklonima kojima me je, sitnog i običnog, zvezdano obasuo u neprevaziđenom karlovačkom i stražilovskom ambijentu, u duhovnom miljeu Mušickoga i Branka, a ja potom trudio se da drugima, mladima i starijima, našima i pesnicima iz sveta, darujem što više od te svetlosti, nemerljivu pesničku radost i sreću prilikom njihovoga boravka i nastupa na Brankovom kolu.
Branko Radičević je najčuveniji Karlovčanin, a da pritom nije rođen u Sremskim Karlovcima, već u Slavonskom Brodu, odakle se s porodicom bio nastanio i u Zemunu. U Karlovcima je živeo samo šest godina, od svoje jedanaeste do sedamnaeste, gde se školovao u najstarijoj srpskoj gimnaziji, pa onda u Temišvaru i Beču, odakle su pesnikovi zemni ostaci, kao u kakvom antičkom mitu, preneseni na „rajsko Stražilovo“. Danas pri pomenu Branka odmah pomislimo na Sremske Karlovce i Stražilovo , i obrnuto. To su divna i krilata čuda koja retke ljude i mesta čine nadzemnima u našoj stvarnosti.

U svome malom životu, nekim višim promislom našao sam se u Brankovim Sremskim Karlovcima, „ubavom mestu“ između Novoga Sada i Beograda, na idealnoj sredokraći koja zrači čistom poezijom i kulturom, verom i istorijom, i koja mi omogućava da, gde god se okrenem, otvaram magistralne staze duha, nepresušna nadahnuća i afirmaciju onoga što nosim u sebi .

Rođen sam u Banatu – u Pančevu, živim u Bačkoj – u Novom Sadu, a radim u Sremu, u Karlovcima. Tako svojim skromnim životnim habitusom obuhvatam celu Vojvodinu, ceo životvorni sever Srbije. A po očevom i majčinom korenu potičem preko Drine, iz Bosanske Krajine. Rane selidbe mojih roditelja po Vojvodini krunisane su dolaskom u Šajkaš, u epicentar slavne šajkaške oblasti. Reči krajišnik i šajkaš znače isto – graničar.


U Šajkašu smo napravili prvu kuću, ali je nemirni i raspevani otac želeo da se vratimo Prijedor, u njegov i majčin rodni prostor. U Potkozarju sam završio osnovnu i srednju školu, i pozlatio svoje rano mladićstvo najdubljim fantazmagoričnim slikama. No, neobjašnjivim preokretom mladosti, vratio sam se ponovo u Vojvodinu, sâm, u Novi Sad gde sam studirao mašinstvo, pa onda književnost na Filozofskom fakultetu.

Kao student objavljujem dve pesničke knjige i mlad dobijam „Brankovu nagradu Matice srpske“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“, što me je sudbinski, sada to vidim, vodilo u Brankove Sremske Karlovce. I posle završenog fakulteta , odlaskom u vojsku u Rašku, u mojoj jedinici nalazio se vojnik Branko Radičević. I, zaista, po povratku iz vojske, opet nekim neobjašnjivim životnim obrtima, dobijam posao u Brankovom kolu.

Sremske Karlovce doživljavam kao svoje novo rodno mesto, kao grad moga duhovnog i životnog ustoličenja i uzrastanja. Kroz nekoliko decenija kreativnog srastanja sa Sremskim Karlovcima, ovaj čarobni grad prigrlio sam kao Božji dar, kao veliku životnu i stvaralačku prednost.