Vojislav Ananić: Moja zemlja

Nigde toliko sunca kao u mojoj zemlji. Još u rano jutro, kad se na istoku objavi rađanje novog dana, bledo rumenilo postaje sve jasnije pretvarajući se u žeravicu koja nam život znači. Sunce trepti iz časa u čas sve jače i preliva se u podnevno plavetnilo neba. I tako po vas celi dan, i svaki dan. Šepuri se gordo i posmatra sve naše radosti i grehe. A pred veče, Sunce kao da je izgubilo bitku sa danom, polako se kloni zapadu i svojim kosim još uvek vrelim zracima peče nam obraze. Lagano, bolno, kao vitez koji je iznemogao na bojištu, uzmiče sve brže i prepušta život dolazećoj noći.

Nigde toliko lepih večeri kao u mojoj zemlji. Sumrak se kradom, kao noćni putnik širi sve više i sve jače, razlivajući oko sebe slatke opojne mirise. Suton se gnezdi pred svakim domom, pod krošnjom svakog drveta. Vlažna svežina osvaja već mrklu noć. Dodirom svojih tananih i nevidljivih prstiju, u svakoj kući budi uspavane pramove svetlosti. Sijalice se pale, a paučinasta koprena noći priljubljuje se uz zidove i stvara avetinjske prizore. Zvezdanim nebom sve hrabrije ovladava Mesec i želeći nam laku noć, na nas izručuje svoje žute obraze i blage osmehe. Lagani vetrić produhuje kroz tamne zastore noći.

Nigde toliko divnih dana kao u mojoj zemlji. Šarene prolećne boje i opijajući mirisi bude nas iz dugog sna. Sve u nama živne, dobijamo novu snagu, uzavru naši životni sokovi. Pozdravljamo široka polja, ponosna brda i tajanstvene šume. Sakupljamo nove snage za nove pobede, svojstvene samo mome narodu. Leti vazduh pobledi i oteža. Nabrekli vlasovi pšenice u beskrajno dugim poljima stoje uspravno kao sveće. Svuda žega i omorina. Samo reke lenjo pevuše i pozivaju nas da u njih zaronimo, da se rashladimo. A leti nas često i kiše rashlade. Začas se nebom uzvaljaju oblaci, crni i teški, pa zamrače sve oko nas. Vetar se odjednom napne pa nosi i podiže sve sa zemlje. Spoznavši svoju snagu, često podivlja, sjuri se sa beskrajnog prostora i uz tresak dovlači teške crne oblake pa ih sa novim besom baca na žednu zemlju. Zahuji snažno iz dubina, vazduh zatalasa i zaškripi. Uz potmulu grmljavinu, munje na nebu tkaju čudesne oblike i iz modrog neba uz prasak gromova pršti i jaka letnja kiša. Čak su i ti dani, sa vremenskim nepogodama, u mojoj zemlji čudesno lepi. Sjeseni, magle uvijaju sve u svoj beličasti plašt i sva priroda dobije neki tajanstveni i zagonetni oblik. I tada se oblaci spuštaju i vetrovi zahuje donoseći velike kiše, blato i neku hladnoću u kostima. Šume magloviti vrbaci kraj podivljalih reka. Zima donosi mrtvilo, jer se i mi kao i životinje spremamo za zimski san koji će potrajati dugo. I miris snega koji nam se duboko uvlači u nos, ima svojih čari. U tim beskrajno dugim danima kad bolno škripe stabla pod ljutim mrazevima, pomamni vetrovi ljuljaju i trgaju inje sa otežalih grana. Urliču širokim prostranstvom i putuju samo sebi znanim putevima. Putuju kroz ogolele krošnje i zviždukaju po već ustaljenim notama.

I nigde toliko prirodnih lepota, planina, reka, jezera, banja, nigde plavljeg i toplijeg mora nego u mojoj zemlji. Nigde više bogatstava, ruda i sveže pitke vode. Nigde lepšeg i ukusnijeg hleba nego u mojoj zemlji. I nigde čestitijih, ponositijih i slobodoljubivijih ljudi nego u mojoj zemlji. I nigde većeg prijatelja nego u mojoj zemlji.