Britka kosa, široki otkosi

Za seljaka je žetva pšenice oduvek bila i najteži i najvažniji posao. Istina, danas je to mnogo lakše raditi, ali, setimo se kako je to nekada bilo, kada se većina poslova ručno obavljala.

Sećam se, ustajali smo vrlo rano. I to svi koji su mogli nešto da pripomognu. Mirna letnja noć, a pred zoru se najslađe spava. Detinji san ostaje još nedosanjan. Već posle dva sata noću konjskom zapregom se kretalo ka njivi. Odmah po dolasku, otac i majka su, dok je još bilo jutarnje svežine, pleli užad od tek načupanog ovsa, jer se on najlakše dao obraditi. Čim se sunce javilo, posle doručka, svako je kretao na svoj posao. Još prethodnog dana otac je dobro otkovao kosu. Napred je išao on i u krupnim zamasima padali su prvi otkosi žita od kojih je majka, po našem starinskom običaju načinila venac koji se u kući čuvao sve do sledeće žetve. Za ocem je išla majka i rukovedala srpom, odnosno, sakupljala stabljike pokošenog žita u snopove. Za njima sam išao ja i pošto sam bio još uvek dete, radio sam najlakši posao. Širio sam užad a otac i majka su posle pokošene parcele vezivali tek pokošeno žito u snopove. A onda, sve ispočetka. Dan sve topliji, a kraj žita se ne vidi. Od silnog napora i znoja na toj žezi brzo se ožedni, a voda se ugrejala iako stoji u hladu. Bode strnjika nejake detinje noge, a nebeska zvezda pripekla.

Oko podneva se poslovi prekidaju i odlazi se do seoskih kola na ručak. A za jelo ocmoljena slanina, parče suvog hleba i crni luk. Ponese se i kisela mleka da umorna čoveka razgali i osveži. Posle malog odmora, nastavlja se tamo gde se stalo. I tako do predvečerja. Kupamo se u sopstvenom znoju, a hlada nigde. Već premoreni, vraćamo se i slažemo snopove u krstine da ih vetar prosuši. Tako se dani ponavljaju sve dok se ne pokosi sve žito sa njive. A onda, nakon što se pokošeno žito u krstinama prosušilo, valjalo je svaki snop doneti kući u dvorište. Za tu svrhu, od običnih zaprežnih kola trebalo je načiniti voz. Čatlovima i pomoćnicama proširivale su se dimenzije kola i denuo se voz. Na kraju se sadenuto žito vezivalo pajvanom i kretalo se kući. Svi ti snopovi žita denuli su se u kamaru, a onda je posle nekoliko dana u dvorište dolazila vršalica.

Na početku dvorišta bio je traktor sa gvozdenim točkovima. On je služio kao pogonska mašina. Iza njega, povezan velikim remenom, odmah pored kamare, bio je dreš. U njegovo grotlo su se stavljali odvezani snopovi i onda je na jednom kraju izlazila pšenica, na drugom pleva a na trećem slama koju je elevator odnosio do mesta gde se denula.

Domaćica kuće je toga dana za sve žeteoce pripremala malo bogatiji ručak, a domaćin je sijao od zadovoljstva. Veliki posao je priveo kraju, a za seljaka je bilo najvažnije da u kući obezbedi hleb. Sve ovršeno žito se tada nosilo na tavan, a kasnije se po potrebi odnosilo nekoliko džakova do seoskog mlina i donosilo belo i obično brašno, griz i mekinje. Određenog dana u nedelji majka je mesila hleb. Kad on zamiriše iz vrele pećnice, ništa lepše, a domaćinu je to predstavljalo najveću nagradu kad deca imaju šta da jedu. Pa makar to bio i samo hleb.

Iako su i danas vremena teška, živi se mnogo lakše, a manje rade tako naporni poslovi. Mora se ipak priznati da je ono vreme više imalo dušu. Čuo se smeh i žagor, pesme žetelačke. Negovali se više naši običaji, ljudi se družili i pomagali jedan drugom, a danas ... Od malih nogu se učimo da što manje radimo, porodica nam sve slabija a vaspitanje zapostavljeno. Postajemo sve manje osetljivi za prave vrednosti i prisustvujemo sve češće otimačkom moralu, što nije dobro. Mlad čovek mora i da zapne, da se pomuči i oseti slasti svoga rada. Jer, niko nije umro od rada, a lagodan život stečen mimo rada nije ni jedno društvo niti sistem odvelo u srećniju budućnost.