Kosovski božuri

Rodila šljiva te godine, pomalena, a plava, plava.
I nebo je bilo plavo, blistavog sunca.
U bakandžama, Jovo sprema kazan.
Barka po onim šljivama, misli koliko će gradi imati, dobra je, valja.
Devedeseta je godina onog veka.
Skrajak umače u skorup, čeka snašu i Mrđana.
"Sa Kosova zora sviće, sviće novi dan...", sve mu se ta pesma po glavi vrti. Čuo neđe na radiju.
I onaj narod, silni, sunceti.
Neki ga strah hvata, jeza niz leđa, stamen je čovek, a u njemu nemir ko u deteta.
Odležale šljive, dozrele na grani pa se smirile na hrpi.
Gleda u njih, biće veselih dana.
I duge zime.
I vruće pogače.
Stigoše Mrđan i snaša, u škodi.
Mrđan priča da se vako više ne mere. Naš je narod svuda donji, tim rečima ga dirka.
Raskrižio Jovo špeka, suvog sira pa meze.
- Nisam ti ja za ta posla, veli Jovo.
- Nema tu oš-neš, Jovo. Kad narod ustaje, ustajemo i mi!

Sedeli tako pa se rastali.
Osamnaest gradi, nije loše.
U hrastove buriće sipao.
Moj Jovo, u veselju je svu popio, mahnuo mu komšija.
Akobogda, veli Jovo.

Već je krenulo tu, isprekuće.
Sledećeg leta, kad su opojno mirisale lipe.
Puškaralo se, pa prestalo, pa puškaralo.
Ide Jovo, šta će, reko Mrđan da narod zove.
Za dva meseca krenu šverc, stižu kamioni, toči se nafta, voze se cigare; brašna i šećera svima osim onima kojima treba.
Šta će Jovo, ćuti. Narod zove.
Šest je flaša one rakije popio zimus.
Rodna godina bila, rakije ima da je pet godina popit ne mere.
Onda opet, treba kod Fikreta, valja im pomoći.
Opet ide Jovo, šta će, narod zove.
Nose neki ovako i onako, on ćuti.
Ćute momci. Ćute i ljudi.
Nije svima pravo, ali hajd, tako je.
Drži svoj brocak, gleda preda se.
Pletenu je malu flašu poneo, podeli sa Stevom, svaki dan zerićka nagnu. Ko bukliju.
Poginu Mrđan.
Jovo sve misli o Gazimestanu, i onom narodu silnom.
Pa jope ćuti.
Otegoše se godine, rakija spade na tri flaše.
A zemlja se samo smanjuje.

Kad krenu Oluja, ponese Jovo tri flaše, oklen mi i to pane na pamet, da ne ponesoh ni gruntovnog lista, ni slike, ništa.
Na ulazu u Srbiju jednu je flašu rakije menjao za pet flaša vode.
Gleda Jovo onaj narod silni, ćuti.
Dobro je, sve je dobro, u Srbiji smo, živa je glava na ramenima!
On u traktoru sa prikolicom, žena, dvoje dece, mati.
U škodi snaša i Mrđanovo troje.
E pa ne mere se, brate, traktorom u Beograd, veli neki čovek.
A i nije Beograd za mene, ne mogu vala jesti betona.
Misli Jovo, ćuti, kud narod tu će i on.

U kolektivnom smeštaju svega nema. Vode ponekad ima.
Umivaju se na česmi, obnoć peru u koritima.
Žena je već svikla, i u Krajini je na ruke prala.
Deca u jednu školu. Pa drugi kolektivni smeštaj.
Onda u drugu školu.
Pa u treću.
E tu su radili na nadnicu.
Ostala ona jedna flaša rakije, žuta ko dukat.
Nju je Jovo sakrio u neku torbu, krmaču.
Otvoriće je u svojoj kući, kad je jope bude imo.
Bogati, među svojima smo, polako, Jovane, veli žena.
Nije preča, polako, stvorćemo.

Gazda gde su u nadnici peko šljivu, ali slabo rodila.
Loša rakija, brlja, ćuti Jovo, ne treba na silu govorit i čovjeku se miješat u poso, u sebi govori.
Veli gazda, ja i ne znam zašto vi ovde sedite, onoliko mesta na Kosovu, neko treba i da ga brani.
Ćuti Jovo, šta će.
Rastu deca.
I onaj narod silni, na Kosovu, muka, muka.
I sve mu jeza niz leđa prolazi, ko strašiv postao, to ti je, veli žena onoj u sobi do njih.
Sve ih sluša, ćuti, ko zalutao.

I onda ih premestiše baš tamo, na Kosovo, pred samo bombardovanje.
Četvrti kolektivni smeštaj po redu.
A šta ćeš, ćuti, kaže opet žena.
Dokle ćutjeti, misli Jovo, dokle više?
Kad krenu, mili bože, sa svih strana, ne znaš jel iz zemlje il iz zraka udara.
Misli Jovo, nema šta više narod da zove, sad je kraj.
Ionako će doć po mene, to je moj usud, ne mereš mu pobjeć.
Sam se prijavio, sam pušku uzeo.

Čuvao glavu koliko je mogo, pa i ostade glava.
A od Kosova, tek toliko da zapisa ima.


U Americi, Jovo kupuje prasce kod Amiša. Sušaru je spakovao, ni sam ne zna kako. Tu mu vise kobasice.
Rakiju peče u garaži, neke lonce prerondao, kotlić prekrajao, o jadu se zabavio.
Ima svoju kuću, a onu dukat žutu je usput izgubio.
Na Kosovu mu ostao traktor, noga i mati.
Nju je na putu do dućana, dole kod Prizrena, neko strpo u kola i odvezao.
Šta će i kome moja mati, misli Jovo.
Svaka tri meseca zove telefonom i pita ima li je đe.
Nema.

Nema tu oš-neš, moj Jovo. Kad narod ustane, ustajemo i mi!

Ta mu slika dolazi sa avgusta, vrti je i dalje ne shvata.
Đe smo pogriješili?
Ošta smo se ogriješili?

U glavi nekad noću nabraja.
Mrđan, poginuo, 46 godina.
Pero, poginuo, 38 godina.
Joka Markova, ubijena, 72 godine.
Mati, nestala, 79 godina.
Duško, Mladen, Slavko, Stojan, Božo, Mile, Koviljka, Miodrag, Gordana, Milica, Simo, Pero...
Nižu se imena, rakija lagano klizi niz grlo, plače.
Ćuti.
Niska od bisera, puna mrtvih imena.
Ko kosovski božuri, poljima dalekim rasuti.
Topla, topla zemlja, nad njima nebo, plavo, plavo.
Rada bi im svijeću zapalija, u sebi iz glasa javče.
Ni crkve, ni sveće, ni Gazimestana.
A imena je stotinu. Hiljadu. Sve ih licem zna.
I sa svakim još prodivani, kad ga rakija uhvati.
I prežalit ne može.

I onaj narod, silni.


Sa Kosova zora sviće,
sviće, sviće novi dan.
Gračanica sva u sjaju
dočekuje Vidovdan.

Oj Kosovo, Kosovo,
zemljo moja voljena,
zemljo slavnih vitezova
Lazara i Miloša.

Sve delije od Srbije,
svako srce ponosno
voli i ljubi zemlju svoju
Gazimestan, Kosovo.

(Autor pesme Oj Kosovo Kosovo je Ljubomir Manasijević, pesma je nastala u Gračanici 1989.godine.)

---