Vojislav Ananić: Kolevka

U svim jezicima sveta, bez obzira kojim su se jezikom tamo koristili i pismom, u rečnicima njihovim, ova reč bi uvek trebala da počinje kao prva. Jer, ona to i jeste. Kad se rodimo, u nju nas stavljaju i ninaju, kad odrastemo, kolevka nam je kao neki sinonim za rodno mesto, kraj i otadžbinu. To je naša prvi ležaj kad svet ovaj ugledamo i naše zakrilje kad odrastemo. Nju kao krst na sebi nosimo čitavog svog života.

A te kolevke mogu biti od pruća i bambusa, od sklepanih dasaka i ostalog materijala koji se tada roditeljima našao pri ruci. Svaki majstor imao svoj model za izradu zipki ili kolevki, negde nazivanoj i bešici. Obično su dole čvrsto prikovane za dva pomalo zaokružena postolja pa se onda rukom dete blago ljuljuškalo dok ga san ne uhvati i ne zaspi. Neki su opet svu težinu ljulje provlačili kroz metalnu šipku gore te su onda ljuljali dete. Bitno je da sve imaju istu namenu, da se u njima odnina neki novi život ili da kasnije svakome služe kao znak geografskog porekla i nacionalnog obeležja, kulture, čitave civilizacije.

I, ima li milije reči u svakom narodu od te reči? Pogotovo kad uz tu kolevku majka tiho pevuši neku uspavanku čedu svome, ne bi li što pre zaspalo, da bi i ona mogla još milion poslova da dovrši.


U stvari, pre te uspavanke, majka svoje dete najpre sisom svojom umiri, nahrani ga i prepovije. Tako je i većina naših majki činila. Samo, što onda nije bilo pampers pelena, čak ni struje, nego je sve uneređene platnene pelene morala prati, otkuvavati i mnogo puta izapirati, peglanjem dezinfekovati, kako bi ih mogla ponovo detetu stavljati. Onda su majke drugačije prepovijale decu svoju. Kad ih svojom blažesnom rukom u koritancetu operu i meko obrišu, tada bi pravile i postavljale pod dete neku trouglastu pelenu, obmotavale je i tek posle je dolazio finiš, kad su drugim platnom obe nogice deteta povezivale dosta čvrsto. Verovalo da to tako mora da bude, kako bi se pravilno razvijale dečje kosti i u kukovima a i na dole.

Možete misliti kako biste se vi danas osećali kada bi vas neko tako svezao da ne možete da mrdate ni rukama ni nogama. I tako, pošto čedo svoje po ko zna koji put. 

I tako, pošto čedo svoje po ko zna koji put u toku dana ili noći presvuče da u suvom spava, uvek rastrese malo posteljinu u kolevci, gleda da mu jastuče pod glavom nije i suviše tvrdo, zna da dečije kosti na temenu još nisu potpuno srasle. Podavija ćebence ili neki drugi prekrivač i ušuškava dete da mu ne bude hladno. I ustaje na svaki šušanj dečiji, i dok vadi sisu da ga podoji, pevuši mu uvek neku pesmicu, čak i u polusnu.

Kada se ujutru svi razbude, majka i onda tiho obilazi dete u kolevci. Proverava kakav je san imalo te noći. Stišava ostale ukućane, da ne lupaju i ne govore suviše glasno. I sve tako, dok se ne začuje i plač deteta, što je znak da se budi, da opet traži majku svoju, da čuje njen milozvučni glas i oseti miris njenih grudi. Svakoj majci je, naravno, najbitnije da prvo obavi sve poslove oko deteta svoga, a tek onda, kao i svaka žena i domaćica, prihvata se i ostaloga što samo nju toga dana očekuje. Sreća je ako u kući ima još neko žensko čeljade, baba ili tetka, koje se može naći majci u pomoći. Odvajkada su bake volele unučad više nego decu svoju. Dok ne odrastu, vaspitavale ih kako su znale i umele. Samo dobrom ih učile. Ali, i ispunjavale skoro svaku njihovu želju, ponekad i nepotrebnu. Tako je bilo u skoro svakoj kući.

Pored oca i majke, u kući njihovoj su bile i baka i tetka. Kasnije su „stizala“ deca. Najpre brat Bora, koji je rođen odmah posle rata, ali, kao dete, i brzo umro. Zatim je došao Miloš, pa posle četiri godine i sestra Dušica. I ona umrede posle nekoliko meseci života, pa se onda nakon tri godine rodi Stojan. Eto, njih dvojica su još živi, hvala Bogu. Ali, u ona posleratna vremena velike siromaštine, svo četvoro dece je ninala i uspavljivala baš ta njihova kolevka. Ni danas ne znaju ko ju je napravio, misle da je to bio seoski stolar Đađa. Bila je poveća, dosta široka, tako da su se u njoj mogli osećati prilično udobno. Majstor ju je ofarbao nekim žutim firnajzom, ali, ne sećaju se ni danas, ko joj je s jedne strane, dole, slomio onaj polulučni graničnik. Jednostavno, pukla daska. Ta kolevka se mogla i dalje upotrebljavati, ali je postojala opasnost, ako se dete više, ili naglo zaljulja, da se prevrne i da iz nje ispadne i povredi se.

Miloš je od svog brata Stojana stariji za oko osam godina. Ali, u ono vreme, kad je Stole bio beba u kolevci, i on je još uvek bio dete. I njemu se jurcalo po seoskim šorovima, i on je želeo da učestvuje u igri sa ostalim svojim vršnjacima. Međutim, po ko zna koji put, majka mu je naredila da uspavljuje brata, odnosno, da ga ljulja u kolevci. To mu se baš i nije dopadalo, ali, marao je. Na nesreću, brat se nešto uzjogunio i počeo da se dere, da plače. Što je mogao, jače ga je ljuljao, a on je sve više plakao. Već i kao dete, Miloš je znao da ne plače od besa, da mu nešto ne prija. Ili je gladan, ili žedan, a možda se i upiškio ili ukakio. A ko će ga sad prepovijati?! Nije znao ni kako se to radi. A ni majke ni babe nije bilo u kući.

Već mu je dosadila ta njegova dernjava i on ga zaljulja tako naglo, da se kolevka prevrnula na onu stranu gde je bila oštećena i brat mu je, normalno, ispao napolje. Tek je sad počeo da vrišti. Nije znao šta da radi. Ipak, posmatrajući majku dok je bila sa njim, shvatio je da ga mora uzeti u naručje i ninati ga na rukama. Usput mu je pevušio uspavanke koje je od majke naučio, zviždukao. Tako ga je smirio i bio presrećan što nije imao nigde modricu. Majka o tome nije ništa ni znala. Kad je došla s arterskog bunara sa kofama sveže pitke vode, slagao joj da je brat bio dobar. Inače, pale bi batine i zabranila bi mu da se viđa sa drugarima.

Prošle su od tada mnoge godine. Odrasli su i poženili se, ali se još uvek sećaju te njihove kolevke. Samo, kad su im roditelji umrli, oni kuću prodaju. Kolevka je ostala negde na prašnjavom tavanu i šta je dalje bilo sa njom, zaista ne znaju. Tek, eto, ostale su uspomene na nju i na njihovo detinjstvo.