Vojislav Ananić: Naše Majke

Ako se ponaosob svaki priseti svoga detinjstva, setićemo se i trenutaka kad smo se zavlačili i krili iza majčine suknje kad nam je pretila neka opasnost ili smo se krili zbog dečjih nestašluka. Ta suknja nam je bila štit i odbrana od svega onoga što smo nekada loše učinili. Ali, kada bismo nakon svega skupili hrabrosti da provirimo napolje, tada su nas skoro uvek čekale tople majčine reči i saveti, čak i kad su nas zbog naših nepromišljenosti karale. Bilo je ponekad i da nas majčina ruka udari polako, no, i onda se u svakom tom udarcu osetila njena blagost, dok su se očeve «batine» pamtile. Ne kaže se zalud: «Otac – ko kolac», odnosno, da su muškarci lišeni onoga što krasi svaku majku – materinskih osećanja. Ne može se reći da kod očeva ne postoji ljubavi prema svojoj deci, ali, ona je nekako grublja i neiskazana u pravo vreme. Majčina ljubav se oseća, a očevi saveti pamte. I sam sam u svom detinjstvu prošao kroz sve to i zapamtio svaki trenutak. Nije se tome ni čuditi, jer je priroda majci predodredila nežnost, a ocu brigu i strogoću jer je on glava porodice i morao je o svemu brinuti, od toga, imaju li šta da jedu, pa sve do njihovog odvajanja u novi život.

Kao i većina seoske dece tih posleratnih godina, i ja sam osećao svu siromaštinu toga vremena. Majka je često odlazila na pijac i u neko susedno selo, samo da bi se došlo do nešto para za kuću, a ja sam tada čežnjivo gledao u makadamski drum kojim je majka trebala da dođe, a sve radi toga, ne bih li je ugledao. I kad sam u daljini video nju kako tegli na sebi cegere sa neprodatom robom, trčao sam pred nju. I da je vidim i zagrlim, ali i da nešto dobijem. Uvek je našla za shodno da mi nešto kupi, parče kobasice ili salame, a ponekad i neku krušku ili kajsiju, jer to nije imala svaka kuća. A bogami, ni svako dete! Kasnije, kad sam porastao i morao da se odvojim od roditelja radi daljeg školovanja, još više sam shvatio kolika je bila njihova žrtva da «izvedu na put» i mene, a nešto posle, i mog brata. Shvatio sam koliko sam u detinjstvu ipak bio sretan, mada mnogo šta nisam razumeo. Već tada je počelo naše odvajanje od roditelja i nastupilo je vreme formiranja naših ličnosti. Prisećali smo se našeg detinjstva i mladosti i u sebi zamišljali da ćemo mi našu decu drugačije vaspitati, da ih nećemo nikada tući i grditi ih ma šta da učine. Ali, AVAJ! I kad se trudimo da sami vaspitavamo svoju decu po najsavremenijim metodama, uviđamo da i mi nismo bezgrešni, da nam ne «ide» sve kako smo očekivali. I tada se setimo naše majke, njene nežnosti i tvrdog pogleda oca, iako je u duši bio puka dobričina.

Otac nas je rano napustio. Ustvari, iškolovao nas je i dao nam parče hleba u ruke. Ali, možda, baš tada, kad nam je bio najpotrebniji, njega nije bilo tu. Posle njegove smrti, majka je poživela još dvadesetak godina. I ne može se reći da nismo bili dobri sinovi. Pazili smo je, obilazili je i pomagali je, što je sve selo videlo. Iz svoje kuće na selu nije htela nikuda, ali je zimi, kad se grejalo, dolazila i kod jednog i kod drugog sina. Na kraju, oboma roditelja smo se odužili i tako što smo im podigli spomenik od crnog mermera, da se vidi i ostane upisano da su bili na ovom svetu, a naša savest da bude mirna.

Šta reći na kraju? Nesrećan je i prazan svaki onaj čovek koji zaboravi uspomene na roditeljske ruke i njihov glas. Dobrota njihovih srca oterala bi sva zla oko nas.