Markova sloboda

Marku je dvadeset i treća. Druga je godina fakulteta.
Zapravo, prva je godina već četiri godine, drugu nije stigao upisati.
Fakultet koji studira mu je stalno blizu - prvo mu je bio blizu zgrade u kojoj je živeo, a sad je blizu rovova.
Nije to ista zgrada nego se fakultet cepa i seli.
Ko i država.
A Marko već četvrtu godinu misli o tome kako bi iz prve preneo ta dva ispita u drugu godinu, otkačio ih u januarskom roku, stumbao bar pola ispita sa druge do juna i zapalio na leto u Makarsku, ha, ko i svi Bosanci.
Marko je i dalje Bosanac.
Sedi na Dobrinji IV, na srpskoj strani.
Marko ratuje.

Smešno mu je i sad ono "a ja i Žuga ni na more".
Ali, Marko mora nije video četvrtu godinu.
Ko i ostali, upisao je ko fol drugu godinu u Lukavici.
Srpsko Sarajevo.
Ali ne ide na taj faks.
Mama bi rekla da to i nije faks.
Mama je opasna zverka u jednoj gimnaziji, dole u gradu.
Dole je i ostala.
I baka.
I mlađi brat, Jura.
Voli Marko Makarsku, ima toliko lepših Jelsi, Dubrovnika, Rovinja, ali ne znam, sve misli, Makarska je tako nekako po mojoj mjeri.

Marko gleda odozgo taj svoj grad.
Odrastao na čaršiji, igrao se sa jalijašima, govorio ko oni nako i ovolipacno, majka se vazda ljutila, jurio niz Bjelave, slomio nogu, voleo taj grad sve do Čengić vile.
Ono mu dalje sve bez'eze.

Tu ispod njega je njegova raja - Fahro, Eki, Jasmin, Almasa, Lejla.
A na Tranzitu su nekakve daske, kroz njih ćuri ponekad dole na grad pod žmirkavim svetlom.

Niz Vraca visi ćebad. Nema trola na Grbavici. Trg Pere Kosorića i Mojmilo su skoro razvaljeni do kraja.
A sa ove strane ubi snajper, samo padaju, svaki dan neko.

Šta mu je najgluplje od rata? Ono kad je na Palama prvi put uživo video ovcu i prase.
Markovi su, po majci, na Čaršiji dvesta godina. Nema nikog na selu. Đedo mu bio sveštenik u Staroj crkvi.
Kaže baka, eto Markane koliki si ne možeš ući u Staru crkvu, sagni glavu ko janjičar.
Koja fora, misli.
Stari je davno otišao iz Vareša.
Ni on nikog nije imao na selu.
Gradska raja.

Dole na Dobrinji svaku noć kroz zabijene daske na balkonu gleda u jedan prozor na onoj njihovoj prvoj liniji.
I on je na svojoj prvoj liniji, dali mu taj nečiji stan.
Sve u njemu čuva, slike, garderobu, frizbi i šah.
Šta je ona mama od mene uradila, još i prašinu brišem usred rata!
Pa se smeje sam sa sobom.
Vidi u tom stanu preko puta, po ulice ih deli, vidi žensku senku, ona ko da ne zna da se vidi.
Ne pali ona svetlo, struje ni nema.
Ne pali ni sveću sa te strane, e pa taman da je neko uzme na puškomet.
Ali Marko nju vidi.
Ko je, pojma nema.

Misli, evo potpisali su Dejtonski sporazum, tu će sad ići ta vražja granica.
I sad, boktemazo, svane to neko prvo jutro, carinici stoje i ja im dam neki pasoš i pravo njoj zakucam na vrata.
- Dobar dan, ja sam Marko, gledam ti sjenu četiri godine.
I ona pada u nesv'jest i ja je poljubim i ispostavi se da je Snježana i odjezdimo u sumrak, ha ha.
Ili bude neka baba, ništa od ljubljenja.
E tu se iznervira, odmah.
Otkad trebe nisam imó...

Radiće opet "BB". Pustiću kosu. Istetoviraću neku ludu tetovažu. U Makarskoj.
Valjda neko tetovira u Makarskoj.

Ne idem više ni na Tranzit ni na Jevrejsko, pa nek me strijeljaju, i zato me zaboli.

A sneg pada, pada, već je decembar.

Jutro, nekakvo sunce granulo, otvorila Ona prozor.
Ma jel moguće, gleda Marko kroz onaj zabarikadirani balkon.
Izbacila jorgan, samo joj ne vidi stas ni lice, dočim senka provejava kroz sobu.

Sedi iza dasaka i puši.
Ovako, moj Marko - sam sa sobom zbori.
Jes' bio u HOS-u? Jesi.
To joj prvo kaži.
Jesi l' pregazio Miljacku i dočekali te Slavkovi četnici i spasili? Jesu.
To i ne moraš reći, misli.
Jesi li odgulio cijeli rat na Jevrejskom groblju, samo vas deset preteklo? Jesi.
Reci, šta ima veze.
Pa haj bolan ne budi papak, skini te daske i mahni curi, nema više rata ni zaleđene česme na kraju krvavog snijega, tri konzerve na grbavičkoj pijaci, užasno ledenih zima i one tišine koja cijepa ušni aparat kao kad drvo pukne od hladnoće, praskom.
Mahni, papčino! - sve mu dođe da sam sebe pljune.

I odjednom ko da se nešto rastvorilo u njemu, i to jutro i taj sneg, skida Markan one daske golim rukama, čupa, ko mladi bik na onoj koridi na maturalcu 1990.godine u Barseloni, radiće opet BB, Kuk, ona i ja niz Vilsonovo šetalište, sladoled u "Egiptu", ručak na Vrelu Bosne i kočija...nismo više djeca, bolan.

I kad je skinuo daske, odjednom, mati mila, puče nekakva svetlost, vazduh se razbistri, nebo rastvori, sloboda.
Sloboda, bolan!
I nešto mu ko toplo posred čela, ko da ga je dotakao natopliji zrak sunca.
Ja, ljepote! - naglas veli.

Ali nešto ne štima, misli.
Kako svijetli, ko da je reflektor, bokte.

Nije, Markane, reflektor i nije disko - kaže baka, umrla prošle zime dole na Dolac Malti, krajem 20.veka, gladna, zaleđena, zaspala na terasi, zaboravila da nema staklo na prozoru nego najlon. Bilo -25. Lepo joj bilo, nema šta.
A i toplo.
I belo, skoro isto ovako.
Nije, Markane, reflektor.
Nije koncert.
Nije ni Makarska.
Snajper, sine, jebajiga.

I gleda Marko, zablenuo se, kao prvo otkud baka psuje?
Vazda klečala u Staroj crkvi i vid' je sad, matere ti, jebajiga.
Čuj, jebajiga!
Kao drugo, bem ti džamiju, otkud je mrtva, zašto on to sad zna?
I kako će položiti onih pet ispita do juna?
I da li i ima te Makarske više?
I zašto ta senka nije Snježana, ostala na pogrešnoj strani rata nego neko od njegove raje?

I zašto je Smrt uvek u devojačkoj haljini, duge kose, lepih nogu, nasmejana?

I zašto mu je poslednja misao - kako mi je doooobro!

Presamićen preko dasaka, Markan je poslednja sarajevska smrt.
Bela i lepa.

A ona senka je otišla dalje poslom.
Danas je možda mesar.
Otac.
Ili u Zairu i Siriji vodi neki drugi rat.

Nisu došli carinici.
Nije napravljena granica.
Snježana je mrtva još od pre tri godine, u Nedžarićima.
Koncerta nema jer su mrtvi i Magi i Milan i Bojan i Vd.
Negde usput je mrtvo i Sarajevo, ono koje je ostavio 1992.godine gazeći Miljacku do kolena.
I tamo gde je tržni centar i đe raja ide u šoping mašu sa spiskova neka mrtva deca.
I gore na Igmanu isto mašu neka druga mrtva deca.
Neko ih podelio na Naše i Njihove.
I Marko je bio malo Njihov pa Naš.
I rat isto.

Pijem kafu dole, u "Vatri", jedared, ima tome decenija.
Ferhadija puna sveta.
Veseo dan.

Slušam Fahru za stolom do mene, priča Almasi o Marku.
Almasi je pravo teško, juče je stigla iz Turske.
Fahro rata nije ni video, on je sa horom ostao u Danskoj u proleće 1992. i nije se vraćao dosad.
Raja je razmilila na sve strane.
Ne poznaju više taj grad.

Znala sam i ja jednog Marka.
Ili možda njih pet.
Možda i sedamnaest.

---