Vojislav Ananić: Muke s konopljom

Još do pre šezdesetak godina, skoro svaka seoska kuća u Vojvodini, gajila je konoplju. Sirotinjsku odećarku. I baba Milka, koja je bila poreklom iz Banije, za tu biljku je birala posebno mesto, blizu oveće bare, jamura. Tada, dok još nije postojao vodovod u selu, te jamure, nastale kopanjem zemlje za naboj ili za pravljenje čerpića prilikom gradnji novih kuća, vodom su punili arteski bunari. E, tu se i pecala riba, i učilo da se leti pliva, i klizalo zimi na ručno izrađenim čorkuljama. Naravno, to je bilo i idealno mesto za kišeljenje konoplje.

Svakog proleća, po njenoj želji, sin Đura je morao tamo u „vinogradu“, da odvoji parče zemlje za konoplju, ili, kako su je još češće nazivali, za kudelju. I tu su je oni sejali u proleće, a ručno žnjeli srpom ili je čupali iz zemlje već krajem juna, kada je porasla do metar, ili i više. Onda su je vezivali u snopiće, ređali u krstine, a kad bi se prosušila, potapali su je u tu baruštinu. Ta „voda“, koja nije bila tekuća, bila je idealno mesto za potapanje i kišeljenje. Močilo za konoplju, imalo je specifičan miris, koji se osećao nadaleko. Voda oko močila je bila uvek nekako posebno zamućena, prljava. U tome poslu oko močenja konoplje, svi su iz Milkine kuće bili angažovani. Tada su na sebe oblačili posebnu staru opdeću, koju su čuvali samo za tu priliku. U tome poslu, svako je imao posebno zaduženje. Jedni su stajali u vodi, zaglibljeni u testavom blatu. U tome mulju su kopali dublje jame, kako im položena konoplja ne bi bila iznad vode, u dodiru s vazduhom. Konoplja se u močilu stavljala u redove, koje je obično Đura, kao najjači, pokrivao iskopanim blatom, da ne ispliva. U vodi se konoplja kiselila nekoliko dana, a onda su je iz nje vadili tako što su najpre odstranjivali blato. Zatim su svaki snop ispirali ponaosob, tamo gde je voda bila najčistija. To je za sve bio najteži posao. Na kraju su konoplju sušili na jakom julskom suncu, sve dok snopići nisu postali beli.

Od tog teškog rada i smrada, je i Milkina ćerka Nada, koja je imala nekih četrnaestak godina, jedne godine zanemogla. Pade devojče u nesvest kao pokošeno. Vodali su je kasnije i majka i brat po lekarima, no, slaba vajda. Nada, nit živi, nit mre. Pokuša Milka da je leči i raznim travama za koje je znala još u rodnoj Baniji, ali i tu bez vidnijih rezultata. Po preporuci nekih svojih seoskih druga, vodila ju je majka i kod „čuvenih“ vračara i gatara, a poboljšanja Nadi, nema pa nema. Uplaši se Milka veoma šta će joj biti sa detetom. Odvede je u obližnji grad i do lekara specijaliste za živčane bolesti. Ovaj se najpre dobro izgalami na njih šta su čekali do sada, prepisa joj nešto, i reče kako da je kod kuće neguju i paze. Kaza još i to, da bi njena bolest trebalo da je prođe kad izađe iz zakasnelog puberteta i sve osta na tome. I, stvarno, Nadi bi bolje tek za par godina, kad se konačno oporavila od nepoznate boljke. Da li je u pitanju bio okasneo pubertet ili smrad od potopljene konoplje i od velike vlage, to nikada nisu doznali.

Baba Milka je zbog svoje sirotinje i dalje morala da se bakće s konopljom. Odrasla je s tom drvenastom biljkom i sve je oko nje znala. U dvorištu je imala trlicu, na kojoj je obijala konoplju. Posedovala je i nožnu i ručnu stupu, Na njima je odvajala čvrsti deo, a ostajalo je vlakno. „Češljanje“ ili grebenanje konoplje je baba Milka vršila specijalnom „četkom“ za te namene, tzv. grabežom od daske i uzdignutih eksera. Dobijena vlakna je kasnije prela na ručnoj preslici i dobijala težinjivi konac. Od tog konca, tkanjem na razboju, dobijala je prilično oštru i grubu tkaninu. Tada još nije bilo savremenih dušeka i u tu svrhu je baba Milka tkala slamarice. Njih je punila mekšom slamom ili komušinom od klipova kukuruza, i na njima se spavalo. Izatkavala je ona i džakove za potrebe svog seoskog domaćinstva, pokrovce i prekrivače, ali i košulje za muškarce, kecelje i suknje za žene.

I tkanje je važan i težak posao. Tkanju su predstojale brojne radnje: snovanje, navijanje, uvođenje u razboj. Ove poslove baba Milka nije mogla da obavlja sama, već su joj pomagale rođake i komšinice. Kad je platno od konoplje izatkala, skidakla ga je sa razboja i nosila na vodu da se izbeli. Presavijeno platno je neumorno lupala prakljačom, a onda ga prostirala po čistoj travi, okrenutog suncu. Vodila je računa da se platno ne presuši, jer onda požuti i nije bilo za upotrebu. Za beljenje je ponekad upotrebljavala i hlor i sapun. Tek posle beljenja, platno je krojila i šila je odevne predmete.

Na kraju su se svi ti teški poslovi završavali prijatnim ritualom: slaganjem devojačkog miraza u orman. To je poseban događaj. Peškiri, čaršavi, rublje i sve ostalo, čekalo je, ovoga puta, na svu sreću, na budućeg Nadinog mladoženju. Udala se Nada za čestitog momka iz obližnjeg sela. Srećom, nisu živeli na selu nego u gradu, i mnoge stvari iz devojačkog miraza, nisu im bile ni potrebne. Gde će u gradu nositi odeću od kudelje?! Kamoli da spavaju na slamarici! Dobiše Nada i njen Dragoljub uskoro novi stan, nešto se zadužiše kreditom, a nešto dobiše od rodbine, te nekako opreme stan. Tako su Nadi zauvek ostale samo ružne uspomene na teške poslove s kudeljom, na njen kruti osećaj u nošnji, i pre svega, na bolest koju je jedva preživela. Dobiše ona i Draga uskoro i anđela njihovog, Zorana. Njega naravno, nikada nisu oblačili u kudeljnu odeću, a bogami, o konoplji mu nikad nisu ni pričali.

Ali, takvo vreme beše onda. Da bi se imalo bilo šta u onoj siromaštini, moralo se mučiti, raditi mnogi teški poslovi. Nadajmo se, da su ta vremena danas za nama, valjda zauvek. Samo, oni stariji koji još pamte ta vremena, postavljaju pitanje mnogim mladim naraštajima danas, da li bi i oni sada radili tako teške i po zdravlje opasne poslove, da li bi oblačili košulje i suknje od grubog domaćeg platna od konoplje. Hvala Bogu, ne bi! Ali, da se zbog toga i ne pogospode odjednom! Moraju znati da će i oni jednoga dana raditi nekada neki teži posao. Ne mora to biti močenje konoplje, ali, svakog u životu njegovom, snađe ponekad i neki teži posao. Na kraju, ne umire se od rada. Samo od nerada i pokondirenog gospodstva i prevelikih želja. Počesto, da bismo nešto imali i ostvarili svoje želje, moramo se i pomučiti. Nikome ne padaju pečene ševe s neba!