Mićo i njegov Dinko

Mićo je Katicu stavio u stojadina tog jula i odvezao je u bolnicu, dvadeset i pet kilometara, uh kako dugih.
Tomo je u Rafineriji, treća smena, u selu nema telefona, o Katici je trebala brinuti Tetka.
A šta tetke mogu znati?
- Mogla sam ti pripremit ručnike, vodu, škare, tolku sam djecu porodla, brojala je Tetka u bradu.
- Neću se porađati u štali, valjda! - viknula je Katica, poluluda od bolova.
- Znaš kuš sa tim škarama, nemoj me za jezik vuć, stara! - Mićina je Koviljka besno siktala na Tetku.

I tako je Katica rodila dečaka te sedamdeset druge, na juriš iz stojadina, u bolnici iznad reke, sa pogledom na zaboravljene zidine najlepše kovačnice rimske Gornje Panonije, tamo gde su Iliri i Kelti jezdili plodnim ravnicama. U suton, u julsko leto, kad se talasala dobra pšenica, hlebna, za godine slavlja i mirisnih kolača.
A Miloš, zvali su ga Mićo, tako je postao kum, namah.

Dinko je imao plavu kosicu kao žitna polja banijska, očiju boje žada, kao kad proleće spusti zelenilo na Petrinjčicu i sa slavujima zapeva.
A odrastao je u Koviljkinom dvorištu, sa njihovim ćerkama.
Šoferisao je u Mićinom krilu, držeći čupavi žuti volan u ručicama.
- Ovo t' je prva, ovo druga, jesi l' razumio? Ovda vozi, bog te u šumu okreno, đeš u krave?
Nikad Mićo nije preboleo što nema sina.
Ali šta ćeš, takav je život.
Vozi Dinkan, tako ga je zvao, po poljskom putu, juri 30 na sat.
U autu radio, pa ori pesma.
Mišo Kovač, Pozdravi mi ženu plave kose.
Uh, kako je Mićo voleo tu pesmu.

"Kad je sretneš, prijatelju moj, samo kaži da ne sanjam više, sve sam snove poklonio njoj..."

I sve misli o Koviljki, o onoj zabavi šezdeset devete, kad je grunuo sneg do struka, a konji izludeli ržeći od hladnoće.
I kako je rukama, krvavim, razbio pendžer na onoj kući od planjki jer joj otac nije dao poći za njega.
- Kuš za bećara, luda Koviljka, za tamburaša, za zgubidana, taj ti živi od lumperaja!
Sitna, plava, nežna Koviljka kroz pendžer je iskočila, tek ustakljen, ko srna.
Moj Mićo, ona ti je Mužanka, đe ima taka pirgava u nas? - vikala je mati Mićina.
- Mati, ne budali, đe ima Koviljka Šok'ca?

Led težak, januarski, puca drvo u šumarku. Pukao je i točak na kolima, i konji se zapenili i ćaća je sa sikirom istrčo kobajagi preteći.
Pa se sve završilo, u leto, julom i buklijom.
I vezenim peškirima.
I svatovima od dva dana.
Okićenim konjima, sa zvončićima.

Pa jedna curica, druga.
I onda Dinko, Tomin.
Mići se sav život u tog malog pretvorio. Tako plavog, ko Koviljka.
- Kud si me i okumio, moj Tomo, mogli smo prike biti, znao bi reći Mićo.
Pa su se smejali dugo u noć.
Rakijali.
Malo kartali.
A najviše pevali.
"Pozdravi mi ženu plave kose..."
Mićo uzme gitaru pa svira, javče, ko da sluti, nariče.
A Tomo, filozofira - prekrasan je Mišin glas, ima ti tu hrvatsku melodiku, Jadran je to, takav im je mentalitet, znaš.
Tomo je inžinjer, sve zna.
A Mićo ništa ne čuje, samo tambura i peva iz sveg glasa.

Tomo i Katica su dobili stan od Rafinerije pa je i Dinko otišao sa njima u grad.
Ali svaki vikend eto njega na Baniji, kod svog Miće.
Pa drndaj stojadinom po sokacima.
Pa se žito žanje, a on skače po njivi.
Pa kominja kuruze.
Pa čuva krave, od štreke ih goni namo.
A uveče, tršave dečačke kose, samo tiho veli : majo, ja bi s tobom lego, da me čupkaš po glavi.
Maja, tako je Koviljku zvao, da ne bude majka, ni mama, nego ono prvo do majke, onda bi kraj njega legla pa mu vrtela uvojke dok ne zaspi.

I kad je krenuo u srednju dolazio je Dinko, pa ko bi ga, bogati, sapeo da ide kod maje i Miće, nije dijete blago pobješnjelo, govorila je Kova.
I one dve njihove je sestrama zvao.
Po zabavama ga vodale.
Kupovale mu farmerke, oblačile u bele košulje, sa prijateljicama upoznavale.
Mićo mu je kupio motor, apenac.
Toliko je mogao skupiti, za osamnaesti rođendan.
I sve je mislio, bože, svjetovi se ruše i dižu zidovi, a vide mog Dinka, ne smijem ni pomisliti!
U vojsku ga spremio skupa sa Tomom, a plakao, mili bože, kao da se sa dušom rastaje.
Celu noć svirao, dok pod sto nije pao.
Na zakletvu mu išao, u bosanskoj vrleti.
I pakete slao. I Koviljka išla tri puta, za vikend da ga vade.
U proleće, veli Koviljka - Mićane, nema smisla da mi više idemo, dozov' se pameti, pušti tuđe dijete.
Zvao je Dinko, sa govornice, dug red bio, zlo se sprema, ne znaju momci kuda okrenuti.
- Mićane, nema tog crnila koje može između nas stati.
- Opet javčeš, a bože ti sakloni, šta ću sa tebe, govorila je Koviljka. Mići.
I obnoć mislila kud ode svet.

I više se nisu videli. Dinko i Mićo.
Ostali su svak sa svoje strane barikade i imena.

A Tomo?
Tomo je ostao kod Maslenice, iste jedne onakve zime, kao one kad je Mićo razbijao pendžere, a on držao konje zauzdane, vrane, besne. Zagledan večno u sunce iznad Zemunika, u mora kojih nema, zore koje neće svanuti, kumstva koja će razneti miris baruta između tankog mlaza tople crvene krvi koja curi niz čelo, u oči, a slike lete, lete, i samo najedared slete, tamo gde se galebovi ljube sa talasima. I gde sve je dobro, zauvek.

Koviljku je pogodila granata devedeset druge. Kako i odakle, Mićo nije umeo kazati.
Valjda zla neka sudbina, naopaka, svet pogan i stran mu; u avliji parkiran stojadin, onaj isti žuti, stari, registrovan na stare table dalekih godina, SI, šta im znači to SI i ta zvijezda, izdali su zvijezdu generali, misli, javče, jambolija na volanu, ali bolnica više nije daleko dvadeset i pet kilometara nego dvadeset i pet svetlosnih godina, i nema struje, i džaba sve, ničeg nema, samo jedna duga i beskrajna tama, i njena noga preko onog pendžera, i ona zima, prehladna i bela, i konji besni, i ćaća, i topla vruća postelja prve večeri.

"Kad je sretneš, prijatelju moj, samo kaži da ne sanjam više, sve sam snove poklonio njoj..."

Kćeri, jedna u Kanadi, druga u Nemačkoj, ide Mićo na stražu, vrati se, gleda preda se, ne zna ni kud će, ni šta mu je, ništa mu više nije, sve je ravno i sve je garavo, tamno, i snegovi, i dani, i oni konji, oni konji po nju dovezeni.

I odjednoč narod u ciki, vrisku, jauku, kreće se, ide Oluja, govore, ni ne razume Mićo šta je, peške krenuo, i sve je kao film najstrašnijeg kraja, ne daju mu da ostane kraj njenog groba, i tako ode. I posle toga gde su ga grunuli, tu je i bio.

Dinko je prvi ušao u kuću. Nikome nije dao ni prići. Pokupio slike, Koviljkine prnje, ne zna da maje nema, sve mu izvrnuto u glavi stoji, sve prašnjavo, sve zapušteno, ništa ne razume.

Proći će tri godine pre nego ga je našao, u kolektivnom smeštaju u Nišu.
Dotad je već znao i za maju, i za posestrice, i da je život ono što sami u sebi podignemo kao bedem od sveta, da nas brani ljubavlju.

Njih troje su platili lečenje.
I kad je umro, Dinko je došao po njega.
Rekla je Katica, nemoj ga, sine, da leži sam tamo.
Neka ga gore kod naše Kove, na Baniji.

Imaju ta dva groba, neđe gore.
Dođe Dinko, pa posedi koji čas.
Sa majom se ispriča.
Mići rakije donese.
Tu je tiho, nigde nikog nema.
Tu se dobro isplače.

"Bila mi je, ali više nije
Plavu kosu prekrila je tuga
Sada imam noći uz gitaru
Jednu pjesmu za staroga druga"

---