Uvek svanjiva

"Sama, u tom haljetku cirkuske jahačice..."

I bude tako ta noć, ona poslednja.
Dugo to traje, do te noći.
Lomi se nešto iznutra, nešto krvavo, grimizno, vrelo.
Važe i kroji je časovnik u grudima, otkucava tvoje vreme u nepovrat i gazi strojevim korakom po sećanjima.
Misliš, utišaće se vreme.
Misliš, utišaće ga vreme.
A rekla je - ne znam gdje će mi glava, sama se spakiraj.
Odlaze ljudi već dugo.
I svi misle na kratko, vratiće se.
Misle ima još tog okvira zbog kojeg ne možeš ispasti iz slike.
Ali ti znaš da si tu poslednja, kao i ta noć.
I da se nećeš vratiti.

Šta se pakuje u toj zadnjoj noći u tom svetu?
Ništa.
Ulaznice sa koncerta Tine Tarner u Velikoj Gorici, godinu ranije.
Sliku sa Paga, nas četiri.
Mali crveni blok sa brojevima telefona koje nikad više nećeš pozvati.
Komplet knjiga Ive Andrića, Šekpirovi Hamlet i Vesele žene vindzorske. Meša, Antić, Dostojevski.
Mi djeca sa kolodvora Zoo.
Lorka i Dnevnik o Čarnojeviću.
Margaret Diras, Ljubavnik.
I naravno, Igru staklenih perli, jer ti nisi obična, misliš.
Dvadeset i sedam knjiga.
Jer znaš da u ratovima knjige niko ne kupuje.
I prvi tom Opće enciklopedije Hrvatskog leksikografskog zavoda Miroslav Krleža, težak pet kila.
Zašto baš prvi?
Ni za šta, nije stalo ostalih pet.
Svoje pesme, otkucane na pisaćoj mašini Olimpija.
Kasetu Sonic Temple, The Cult.
Petstokec. Zelenu Monticu.
I onaj preglasan smeh tog proleća, u Dori.
I ljubičice, osušene, iz parka kod vrtića.
Srebro mesečine.
Svojih raskošnih 18 godina.
Jer misliš da je život vrteška sa muzikom za vašare.

I legneš u taj svoj krevet, poslednji put.
Ne sanjaš ništa.
Ne plače ti se.
Ujutro - samo odeš.
Ni za tren, ni za jedan jedini tren, ne okreneš se.
Tako se začinje proleće.
Tako se rašivaju konci i rađaju lastavice.

- Idete na skijanje? - pita taksista, tražeći mesto na zagrebačkom kolodvoru za parkiranje.
- Da, ali ćemo prvo do Ljubljane, bleda reći će.
A ti ćeš me, mila, tu čekati.
I plakati.
I slikaćemo se u onom automatu gde se slikaju ljubavnici kad se rastaju.
I turisti koji su zaboravili poneti fotoaparat.
I slučajni prolaznici.
I tu će umreti naše detinjstvo, sa tom slikom.

U Ljubljani ću popiti gusti sok sa kuglom sladoleda od vanile.
I nikad više nigde na svetu.
Volim te svoje bespotrebne zakletve.
Bese za nepovratke.

I onda ćemo putovati dugo, dugo.
U autobusu ću saznati šta se desilo u Vukovaru.
I da je Beograd pun ljudi kao ja.
I da ću se od sutra zvati izbeglica.

Negde na pola Mađarske pokupićemo zaleđene prestrašene ljude, ko zna odakle.
Kažu, tu su stigli peške, iz Baranje.
Nemamo pojma ko su.
Možda i lažu.
Kao da je bitno.
Mi smo svi saučesnici, u istom grotlu.
Mi smo zalutali jedrenjaci na Panonskom moru, zakasneli mornari koji su davno izgubili kompas i sne.
Mi smo oni koji smo preživeli i tuđe, i svoje.
Mi smo raskrižja i raskrsnice.
Statističke greške.
Beskućne skitnice.

I onda svane to prvo jutro.
Beograd, beo i blistav, sav u snegu.
Zakoračiš.

I u toj ljubavi ostaneš zauvek.

A ona noć, poslednja, stoji u zrcalu vremena.

I tihim glasom, evo, kazuje:

Kao koprena
Klizim
Niz bilo kasnih koraka
Veranda neka, sediš
Dan duži od neimanja
Samo korak
I vetar ko rukom -
Na licu sam ti
Mala plava bora kod očiju
Pamćenje svetla
I tih, tih mesec
A ja -
Zrim
Vrim
Vraćam satove
Atove
Noći
Dalekozorje
Svetla u prozore
Zrim
Bdim
Da bio bi mi bliži
Da bi sve prošlo
Unazad
Ogrni nas
Ne strepi
Kažeš
Ničeg nema
Letimo
Vidi, letimo
Noć nas grli
Luna gleda
Razverava
I raspliće
Miri nemire
Tačno na mestu
Gde se začinje jutro

Tobom
Tobom

(Autor fotografije Dragan Popović Gaga)

---