Devojka sa Une

Tamo gde se Mirsada rodila zelena je reka, tada, presecala samo dve iste obale. Brza i hladna, ponekad ljuta, a leti na tren dobra i umilna, bila je međa njenom pogledu i bistra kao devojački san u koji bi, pred zoru, kad se zadevojčila, zalutao i On.

Mirsada je krštena u maloj pravoslavnoj crkvi u selu odakle su joj mati i ćaća. Materina prijateljica se tako zvala, pa je mati htela da joj dadne ime po njoj.
Ćaća Stojan se ljutio, pop se ljutio, kum se ljutio, ali se Smilja nije dala. Biće Mirsada i bog. I tako je ostalo.
Neće ovo na dobro izać', rekla je baba.
Ali ko još babe sluša.

Mirsadu je mati dugo čekala. Tetka Mirsada, po kojoj se mala zvala, odvela je Smiljku kod hodže da joj salije stravu i da joj dadne nekih trava da ih pije ujutro i uveče, za vreme Ramazana. Hodža joj je tutnuo u ruku i nekakav papirić sa nerazumljivim arapskim slovima da ga drži ispod jastuka. Tako se, nakon deset dugih godina čekanja, rodila mala Mirsada. To Smilja svojoj prijateljici nikad nije zaboravila.

Pionirsku je zakletvu recitovala u ime celog razreda; živa je vatra moja Mira, smejala se baba. Oči joj na vr' glave, ta ti zna đe vrag spava.
A Smilja je sanjala da će njena jedinica biti frizerka, ko i ona. Odmalena je jurila po njenom salonu, na viklere navijala tetku Mirsadu i kume.
Neka, Smiljka, pušti d'jete da ima svoju nafaku, uzdisala bi baba.
Tetku Mirsadu je jedne godine, u svega tri meseca, odnelo ono najgore. Smilja se povukla u sebe, od nečeg presekla, izbledela iz pameti, a Mirsada je preuzela majčin posao, već devojka.

Pred sam rat Mirsada se udala, za Njega. Bili su svatovi kakve je baš htela; peškiri vezeni velikim crvenim ružama i zelenim listovima po našem običaju i cela svita rodbine, od Slovenije do Višegrada. Dva dana i dve noći je pucalo i grmilo. Ćaća je u inat svima naručivao pesme, one naše, godinama ućutkivane. Baba kršila ruke, mati do kraja povilenila.
Kotrljao se rat po njivama i režao sa obala.

Mirsadu je sa Hanom, ćerkicom, On u aprilu odmah spremio za Srbiju - "pođ' napamet, nemaš šta ovdje čekat', vidiš zla, nego idi pravo u Maticu srpsku, daće ti Brana neki hotel, reci samo čija si".
Srele smo se tako, Mirsada i ja, u jednom hotelu u Balkanskoj, gde je, preplašeno i izgubljeno, držala bebu u naručju, užasnutih očiju. Ništa nije govorila, samo je stiskala Hanu kao da će je svaki zrak sunca odneti.

Mirsadu su naši skinuli sa autobusa za Beograd, na nekoj granici za koju nije ni znala da postoji. Celu noć sa bebom u naručju je objašnjavala nekoj budali ko je i šta je. On je penio, zakrvavljenih očiju, sam u tom sobičku, u hladnoj aprilskoj noći koja se činila najduža na svetu. Unosio joj se u lice i tražio nekakve jebene kote, gutala je suze Mirsada i stiskala Hanu. Pred zoru je naišao mlad vojnik, golobrad, i repetirao pušku na saborca. Posle su stigla još dvojica, vikali na onu budaletinu, jedan ga je i ošamario. Nahranili je, smestili nekom u auto i poslali njegovu sramotu dalje, samo dalje od sebe. Tako je došla do Beograda, obeležena.

Lutala je iz tog hotela po kolektivnim smeštajima, čistila tuđe kuće, Hanu je čuvao ko je stigao. Bila više gladna no sita.

On, Hanin otac, poginuo je na probijanju Koridora. Poginuo je i njen ćaća, dva meseca kasnije, u nekoj šumetini, od nagazne mine. Smilja je još iste te jeseni umrla u nekoj stravi i suzi, iščilelog uma ili od života, takvog kakav je stao.

Mirsada je stisla zube i nastavila dalje. Jela iz humanitarnih paketa, nosila tuđe okrpljene 'lače i cipele razglavljenih peta. Nije se dala.

Mirsada je u IOM-u rekla da je muslimanka. Ona i Hana su tako u onom prvom talasu otišle u Kanadu i nikad se više nisu vratile tamo gde je Una presekla jedan narod na pola, ostavivši puste obale i podivljale zelene koprive koje su u detinjstvu, male i ljute, žarile Mirsadine bele noge, ko izvajane, tu gde je reka leti na tren dobra i umilna.

Lutajući po ovom nestvarnom dunjaluku u kom gledamo tuđe živote kao vešto nameštene foto albume, naletela sam slučajno na Mirsadu. Nisam joj se javila. Gledam slike, a u meni stoji i vrišti ona njena suza, neisplakana.
Hana je sad žena, udata, ima arapsko prezime i prelepu je maramu vezala oko glave.
Mirsada, nasmejana, beskrajnih očiju, lica neukaljanog godinama, zagrlila je svoju unučad i gleda pravo u moje oči, sa te slike. Pogledale smo se, svaka sa svoje strane ekrana i okeana, toplinom života koji se svio oko naših nafaka i naučio nas da se nevolja mora presamititi na pola i uvek nastaviti dalje, radi dece. Zgrabiš taj vazduh i od njega stvoriš ono čega nema.

U foajeu tog hotela u Beogradu, gde nas je smestila Matica srpska, u svetu izneverenih snova, gde su se prekidali životi i sastavljali parčići pokidanih verovanja, Mirsada mi je, aprila 1992. godine, promukla, suvih usana, šapnula - neće me smrt stići ni za milion vjera, ljubavi i onih obala. Neće, ne pomjer'la se s ovog mjesta. Ja ću preživjeti pa makar se na glavu popela.

Mirsada je Hanu uspavljivala pevajući "zagrli me ti i oprosti mi, stegni srce, nemoj plakati".
Hana nikad nije plakala. Sve je razumela.
Mirsada je bila srna uplašena, čiji su svi pašnjaci bili pogrešni, crne kose rasute niz ramena, bleda, očiju boje straha, bez glasa, bez suze, bez osmeha.
Mirsada se smeje sa ovih slika, bez prašine izgubljenih godina.

Mirsada je preživela.

---