Pošla Anka na vodu

Beograd, pramaljeće 1942.godine.

Sa velikog drvenog prozora, preko smaragdne krošnje, pogled mu luta. Tek svršeni advokat, visok, naočit, gleda u svet koji ratom žuri.
I opet Ona.
Stisla je čvrsto njihove ručice, na licu joj večno sena brige koju, na tren, ozari smešak kad im pomiluje kosice.
- Boso, ne na put, podaj braci ruke, glasno ih kori ljubavlju.
Banijka ili Kordunašica. On misli, a osluškuje.
Svaki dan je gleda, s prozora.
Dugu je, garavu kosu uplela u dve debele kike, po seljački.
Belu je košulju zakopčala visoko. Na njoj je gradska suknja, tuđa, i cipele za pola broja veće.
A najlepša je u Beogradu.
Najlepša.
Nečija, nije Njegova.


U julu će joj prići.
- Oprostite, gospođo, vidim Vas svakog dana da šetate sa decom.
Ustuknula je, prepadnuta ljubaznošću.
Sagnula je glavu i rekla: Oće mala da šeće, ne mere d'jete razumit.
- Ne, ne, oprostite. Nisam Vas zato zaustavio. Ja sam advokat, imam biro gore u vili Marina. Hteo sam samo da Vam se predstavim i da deci dam par svilenih bombona. Zadivljen sam Vašom lepotom. Blago onom čija ste!

Gledala je u Njega nestvarnim očima, nestvarnom lepotom, nestvarnim crnim kikama, rumena u licu.
- Bog sa Vama, gospod'ne, nemojte to pričat', ja sam poštena žena.
- I ja sam takav čovek, ne brinite. Nikola Nastasijević, ako Vam kad zatreba bilo šta dođite gore u biro.

Pružio joj je ruku. Pružila je i Ona, ne znajući ni sama zašto.
Bosa se uzvrpoljila, Bogdan je cupkao na jednoj nozi.
On joj poljubi nadlanicu.
- Kako Vam je ime? Odakle ste, gospođo? Divna su Vam deca, anđeli!
- Ja sam Anka, Duje S. žena, s Banije sam, ne znaš ti đe je to, nasmeja se.
Kod nas se ne ljubi u ruke, pušti. Tamo mi je čoek osto, moj Dujo. Ja sam vođka kod sestre, s djecom.
Opet porumeni.
- Pro'će i ovo, brzo doda, nekako ko pomirena sa sudbinom.
Uzme nespretno decu za ruke i, usplahireno, osvrćući se, nastavi dalje.

Svaki dan, s prozora, Nikola je gleda, opijen.
Bosa i Bogdan, lepi kao majka, rastu. Na Bosi haljinice, njenom rukom šivane.
Bogdanu glava tršava, a oči velike, gladne sunca.
A Ona šeta, mili bože, ko srna, u Miloša Velikog, među krošnjama, crne kike, sva između straha i osmeha, sva od sna i maštanja. Nečija. Nikad njegova.

Ponekad siđe, upita je za zdravlje.
Ona uvek žurno prozbori dve-tri. Pogne glavu pa brzo zamakne niz prvu ulicu.
Jednom je sreo sa sestrom. Udata je, sestra, za državnog pisara. Imaju stan na toj i toj adresi. I u stanu telefon. Nije loše, kaže. Govori gospodski. Svratite na kolač, kaže.
Anka pognute glave, uvek.
A lepa kao statua boginje Nike koju je jednom gledao u dalekom grčkom hramu.
Pune usne, duge trepavice, oči boje krošanja. San.

Ni treće.
Ni pete.
Oslobođen je Beograd.
Vri. Neke odvode, neke dovode, neke sele, neke usele.
Smeje se Sloboda. Njenim zubima, ko biserima. Onim usnama.
Na ulici je sreo Ankinu sestru. Kaže, vratila se sa decom na Baniju, i tamo je stigla Sloboda.
Nešto teško i kameno ga zagreblo u grudima.
Čuo se i prasak.
Osvrće se, a narod sa osmesima.
Bože, pa to u njemu Ona puca!

Pramaljeće, ono rano, mart je mogao biti.
Na njoj je marama, kike je saplela na vr' glave i sakrila.
Preksinoć je Duju s kuruzom i pola crljenog luka isprat'la da išćera ono gamadi što je ostalo po šumama.
Briše suzu rupcem, donela joj kum'-Mara varen'ke, "podaj večeraska djeci da ne idu gladni leć' ".
I šaku brašna za žganjce.
Kad se Dujo vrati, naprav'ćemo novu štalu, izvu'će drva preko štreke.
Kao kroz san, dok joj se mešaju slike i nade, čuje Bosin plač.
Izleti na ganjak, morebit Bosa pala, kolena stukla, jaja razbila.

I nju. I Bosu. I Bogdana.
Bogdana sa širom otvorenim očima, i njih dve, našao je ćaća njen, šjutra.

Pa u inat živeti.
Pa opet umreti.
Jedna je slika ostala, neđe pod perinom, valjda je Anka zatur'la, misli.
Odvela je sestra da se slikaju pre povratka kući.
Anka bez marame, vila.
Bosa u gradskoj haljinici, bele sandalice.
Na Bogdanu kratke hlačice, fotografovog sina.
Dujo sedi u bajtici, petrolejka gori do kasno u noć i plače.
Četvrte godine su ga oženili, za curu, dobio sa njom i dete.
Ode život.
Noću, sanja Anku, još ponekad. Bosu na avliji. I Božicu u ganjku.
Zaklane.

Moja majka je mlada službenica, tek počela da radi.
Ulazi Dujo u kancelariju, veli: Anka, stigo mi je list iz Beograda. Neko mojoj Anki i djeci piše, ja bi ćio da mi ti pročitaš, ne merem sam, samo javčem kako krenem čitat'.

"Mila Anka,
Godine prolaze, a ja mislim o Tebi i miloj dečici. Neću Ti dužiti.
Deset sam godina bio u inostranstvu, poslaše me u diplomatiju. Sad sam opet državni advokat, u velikom sudu ovde u Beogradu. Nemam nikoga, svi izginuše i pomreše.
I nema dana da nisam mislio o Tebi i Bosiljki i Bogdanu.
Ako si živa, mila drugarice Anka, izvini što ću reći Ti jer sad tako treba, voleo bih da sa mužem i decom dođeš kod mene u posetu u Beograd. Našao bih vam posao i smeštaj, nek deca imaju život u gradu koji je njihov. Ti si, mila Anka, moju dušu nahranila ispod onih krošnji u Miloša Velikog za tri života. Ja sam Tvoj brat, drug, a Ti otad moj najbliži rod. Ne zovem te kao čovek ženu, da Tvoj drug zna, već kao sloboda svoju nadu.
A ako te vihor rata odneo, mila Anka, a tražio sam Te svuda, kažu da Ti je sestra udova i da se odselila, ako Te taj crni vihor odneo, ko god primi ovaj list od Tvojih, muž, brat, sestra, neka mi se javi. Samo redak ili dva, da znam šta je sa Tobom i Tvojima i koliko su deca porasla, hteo bih da se školuju, znam kako je teško. Stalno mislim o Bogdanovim očima, biće to pravnik, veliki čovek, ja bih hteo da sa mnom radi. Radujem se glasu od Tebe."

Jecao je Dujo.
I Ana, moja majka.
- Ja ću otić' kod njega, ovoga mi krsta, veli.
I otišao je, Dujo, vozom.

U nju ušao sa ženom i detetom, tu se pred ovaj rat i upokojio.
Anki i deci je digao spomenik, tog proleća, šezdeset i neke.
Nikola nikad nije došao na Baniju, odnela ga sušica one godine kad su im klesali imena na kamenu sa Brača.
Dugo su o Anki i deci pričali, Nikola i Dujo, u Miloša Velikog, u Beogradu, nad onim smaragdnim krošnjama boje njenih očiju.
O njenoj zaklanoj lepoti.
O tome kako su se smejala njihova deca.
I koliko je Duju volela.
Živi, Dujo, molim te, rekao je Nikola.
U inat onima što su je odneli, živi.
I tutnô mu u ruke zavežalj kad je polazio.
- Ne otvaraj do Broda, kazao mu.
Unutra je bila gomila novca i precizno uputstvo kakvu kuću da napravi i kakav spomenik Anki i deci da podigne.

Nije se mama mogla setiti kako si se zvala.
Ni da li je Dujo bio baš Dujo, možda sam šta i ja krivo čula.
Ali ja ti dadoh ime Ana.
Anka po naški, banijski.
Jer tako se zvala moja Starabaka po kojoj se zove moja majka.
Ista takva vila, sa tim crnim kikama.
Ona mi je danas o Tebi pričala.
Zato te zovem Anka, Bezimena.
Jer iza svih dečjih očiju, u strahu od ratova, razapeta između radosti i suza, uvek stoji jedna Anka, jedna Majka, koja je tu kolevku, strepeći, zaljuljala.

"Pošla Anka na vodu
pregazila Moravu
Otud idu tri žandara
Tri žandara naoružana

Prvi gura tenkove
drugi nosi noževe
Treći nosi sablju tanku da zakolje Anku

Anka ih je molila
bijele ruke sklopila
Nemojte me braćo klati
plakaće mi mila mati

Kad su Anku zaklali
svi su redom plakali
Samo nije plakô
onaj što je Anku zaklô"

Pesma kojom me, u Jasenovčanima, na onoj Baniji koje više nema, uspavljivala moja Starabaka.

---