Ratnik

- Gospođa, u sklonište samo mogu deca starija od 6 meseci. Koliko je tom tvom malom?
- Osam dana je star, kažem.
- Krupan je, ko da mu je šest meseci.
- Da, i ne može da bude na 4.spratu dok tuku po Lipovici.
Besna sam, drhtim sva. Juče sam ga iznela iz porodilišta.
- Ne znam, gospođa, ne smem da te pustim, rečeno mi je.

Govori, ko da pilićima proso sipa.
Plačem, ma šta ja znam kako da se svađam sa takvima. Stojim, tako glupavo, sa bebom u rukama.

- A ja u sklonište sa bebom! Daj bre! Ti baš voliš da umireš uzalud, jel da? Nije ti dosta 3 godine onog pakla u Sarajevu? Koliko smrti ti treba da živiš?

Ljuta sam, izlazim. Viče za mnom:
-Kako ću mu sutra reći da mi nisi dala da idem i da je sve izgubljeno?Kako?!
-Ja ću mu reći, eto. Ne moraš ni biti tu kad budem rekla ili se pravi mrtav. Odoh dole, ne slušam te više šta pričaš!


-Ko je tebi šta rekao, kome ti glumiš vratara?!
Pilićar beži sa vrata.
Ulazimo, beba ćuti. Osam dana života.
Velika deca plaču, ljudi galame, a on spava, bebeće, miriše na Kosili, kosica crna rasuta po belom ćebencetu, ocu u naručju, ne zna ništa.

Nije otišao na Kosovo.

- Ratnik, napiši da je bio ratnik.

Protiv svih. Protiv samog sebe.

- Dvadeset godina, ko tren prošlo, odraslo nam dete. Da, isti. Razumniji.
- Rekao sam ti, da sam otišao na Kosovo onaj dan sad bih imao lijepu smrt, ratničku. I imala bi šta da mu pričaš o meni.
- I ova ti je lepa, nisi ostario. Nisi stigao ništa da pokvariš. Mogla sam te učiniti bajkom.

Pa nastaviš da jezdiš crnilom.
Nemuštim glasom među nama teku reči, neizgovorene.
Ljuta sam što si dobio da budeš bolji.
Što ne možeš da pogrešiš.
Što su ti te tri slike lepe, koje imamo.
Što sam zaboravila kako se svađaš.

Četrnaest godina je, danas.
Nema te pa te nema.
Tamo gde se spajaju noć i jutro divanimo ponekad.
Ja se ljutim, ti se smeješ.
Kažeš, prešao sam te.
Smrt sve osvetli i oprosti.
Ostao si mu dužan sebe, kažem.
Onda ćutimo.
Pa nestaneš.

(Slaven M., 13.7.1972-23.3.2005.)

---