Još miriše trešnja

Celo detinjstvo mislila sam - samo kad porastem i kažem im: e vala ja ovog Prvog maja ne idem s vama na selo.
I bilo je to poslednje godine pred rat.
Onako, pogledaše me zblanuto mama i tata i odoše kod đeda na prasetinu.
Ja sa nepunih 18 godina ostadoh kući sa društvom blejača da neuspešno kancerogenam nekakve krmenadle.
Pili smo štok kolu i bili mnogo važni.
Sledećeg Prvog maja više niko ništa nije slavio.
Posle su došle godine bez praznika.
Bez radničkih prava, zbunjujućih himni, bez kuće i slavlja.
A onda se život ponovo vratio na svoje.

Danas, vek sledeći, kaže mlađi naslednik mojih buntova - a zašto mi, mama, nemamo selo ko i svi drugi pa da odemo tamo za Prvi maj?

Stvarno, zašto?

Zato što smo, sine, prečani, prekodrinci.
Pravi Beograđani su još juče otišli u svoja sela, a mi sa krajiškom nafakom sad mislimo šta bismo sve dali da još jednom protrčimo niz mokru banijsku travu, ogrnuti suncem, da padnemo ispod trešnje koja zri na Đurđevdan i da se kikoćemo iza stabla dok mirišemo dim Filtera Jugoslavije po kome znamo da je đed došao po nas.

Đed će skinuti šešir, sešće pored mene, nakljašati se i reći: Znaš, Glum'ce, da ti đed veli, jednom kad me ne bude, tvoja će djeca sjedit' vođe i pričat' sa tobom, a ja ću vam se s neba smijati.

Još ima Prvog maja, dece, mene, samo su đed i trešnja ostali tamo gde je trava prerasla sva naša postojanja.

Zapisano 1.maja 2018.godine

---