U prošlom veku

Uglavnom, evo nas, ja sam sad ko Tito, rođena u prošlom veku. U tom sam veku imala drugi život i jednu prijateljicu, odrasle smo skupa. Ona je ostala u tom veku, mašući mi sa zagrebačkog autobuskog kolodvora sa suzama u očima. Jedina je znala da ne idem samo do Ljubljane i da se nikada neću vratiti.

U tom prošlom veku padale smo zajedno sa bicikala i na Fulinoj grabi se spuštale niz tobogan. U bašti iza moje kuće, tamo gde između luka i salate završava Panonsko more, kopale smo malim dečjim prstima bele školjke koje bi se pretvarale u prah na našim rukama. Kad sam se, u tom veku, hrabro popela na široku krošnju naše jabuke i plakala iz sveg glasa, trčala je bez daha da me spasi. Tako je bilo u tom veku.

Subotom, svet kad se uzavri letom, u njenom smo velikom dvorištu igrali belu. U prošlom veku uz palačinke je sjajno išlo pivo. Obećavali smo, mi uigrana kartaška ekipa koja zimi razbija bilijar, jedni drugima kumstva, letovanja, fakultete na kojima se nikad nismo sreli; polupijani i polusmušeni plakali smo na moje večito tužne ljubavne pesme pa onda malo pevali iz sveg glasa. Ko izgubi na kartama pere sudove. U prošlom smo veku bili deca.

Deceniju pred kraj tog veka zagrmelo je. Padale su granate, ulicom su hodale pijane vojske; u tom sam se veku našla na potpuno pogrešnoj strani istorije. Dugih šest meseci u kojima sam ostala poslednja od svojih zvala si me svaki dan, mila moja, iz Zagreba. Dođi, molila si, bićeš sa mnom, nemoj tu biti. A bila sam. Šta oči vide i razum sa užasom shvati, prekriju strah i zaborav godina u ovom veku.
Nema kruha za vas, rekla je komšinica. Pobiće nas vaši.
Najstrašnije reči na svetu, u prošlom veku.

U tom prošlom veku ti si, mila, ostala da svetliš kao poslednje svetlo koje sam ugasila u aoristu mog onovremenskog postojanja. Onog dana kad si mi mahnula sa tog kolodvora obećala sam sama sebi da, gubeći tebe, nikad neću kročiti više u taj grad.
I nisam.

Izmenile smo za četvrt veka par pisama i fotografija, uplašene da bismo se mogle sresti i zauvek zatvoriti to naše detinjstvo u kome se svetovi nisu cepali na Moje i Tvoje.

U crkvi mog verovanja gde redak sam gost, sveću za žive uvek namenim prvoj tebi.

Ne čitaš ovo. Neko ti je pričao o meni i juče je stiglo tvoje pismo.

Da, i ja tebe, još uvek. I zauvek.

---