Manastir Dragović u Dalmaciji: Ni sa kim zapevati, ni zaplakati

Naš Dragović je manastir starostavni. Sa svetinjama Krupom i Krkom već sedam vekova triptih je pravoslavlja u Dalmaciji. Sva tri pamte i slavne dane i mnoga stradanja. Ali, istoričari kažu da je Dragović sreće najhuđe. Od osnivanja 1395. godine, pa do naših dana. No, ipak bih pre rekao da nam je manastir Dragović ovde u Dalmaciji, u Hrvatskoj, baš svojim upornim postojanjem, seleći se sa mesta na mesto, rušen i opet podizan, potapan i ponovo vaskrsao, zapravo uteha, putokaz, nadahnuće i podsetnik. Ne samo srpskom narodu Cetinske krajine, već i Srbima širom sveta.

Ovim rečima dočekao je ekipu "Večernjih Novosti" jeromonah Jovan u manastiru Dragović. On i iguman Varsonufije sadašnje su bratstvo ovog dalmatinskog dragulja pravoslavlja. U svetinju na sredokraći puta od Vrlike do Sinja, vratili su se 2004, devet godina nakon njenog poslednjeg teškog stradanja u zloglasnoj "Oluji".

- Moramo se sabirati u duhu, u temelju koji je čvrst, koji je jak - nastavlja jeromonah Jovan. - Ako se budemo sabirali oko bilo kakve prolazne ideje, i mi ćemo biti prolazni i sve kratkotrajniji. Važno je da se okupljamo u onome što je naš stradalni narod čuvalo na ovim prostorima, a to su upravo bile srpske svetinje, među kojima je i manastir Dragović.

Da je i zaista tako, da im je Dragović na srcu, Srbi iz Cetinske krajine, Dalmacije, kao i njihovi potomci rasuti širom sveta, potvrdili su i tokom poslednje obnove ove Božje kuće.

IZNEDRIO "SINjSKU ALKU" Prve alkarske igre, sadašnja "Sinjska alka", održavane su na imanju Dragovića - priča otac Jovan. - Alkari iz Sinja su i danas zadržali srpsku nošnju, samo su kapu malo promenili. Izvornu srpsku alkarsku nošnju i danas nose naši pravoslavni Čuvari Hristovog groba. To je običaj zabeležen samo u Jerusalimu i Vrliki. Srbi su ga još u srednjem veku preneli iz Svete Zemlje, a očuvan je i posle Drugog svetskog rata. Sada ga upražnjavaju i katolici u Vrliki.

- Obnova je počela 2002. godine - priča naš sagovornik. - Zatekli smo svetinju u očajnom stanju. Opustošenu tokom "Oluje", i još više od neljudi uniženu. Sedam godina i crkva i kapela bile su štala za nekoliko stotina goveda. Bilo je sablasno i mnogo nas je bolelo, ali nije bilo vreme za plakanje već za rad. I ma koliko bio daleko od ove svetinje, narod je prilozima ponovo pokazao koliko mu je ona važna i koliko je jaka duhovna podloga Srba. Dragović se opet uzdigao, zahvaljujući svojim vernicima i Eparhiji dalmatinskoj. Hrvatska država obnovu je pomogla sa nekoliko hiljada evra.

U godinama koje su usledile, urađeni su novi podovi, bratstvo se vratilo 2004, a manastirska crkva i kapele su freskoslikane četiri godine kasnije. Uređena je mala manastirska ekonomija, vrt, pčelinjak... I sam manastir koji je bio uknjižen na "Hrvatske šume" uspeli su da vrate pod okrilje SPC. Potražuju još oko 500 hektara zemlje...

- Najviše nam, ipak, nedostaje narod - zamišljen, sa opipljivim bolom u glasu, priča jeromonah Jovan. - Ni sa kim zapevati, ni zaplakati. Najmanje prognanog naroda vratilo se u Dalmaciju, a još manje u Cetinsku krajinu. Leti se organizuju, dođu, duše nam razgale. A, zimi niko ne svrati ni po 10-15 dana. U Otišiću, nekad najvećem selu oko Cetine, sad jedva ima dvadesetak duša. I to su uglavnom stariji ljudi, kao i svuda, pa je red da mi pomažemo njima, a ne oni nama. Mnogo je primera biblijske sirotinje. Muka je to. Struja, voda i asfalt u nekim selima i dalje su misaona imenica.

Asfalt je misaona imenica i za bratstvo manastira. Iako je svetinja podignuta uz put koji spaja Vrliku i Sinj, asfalta nema dva kilometra pre i pet kilometara posle porte. Usput nigde nema ni putokaza za Dragović, hrišćansku bogomolju koja je ravno 623 godine svedok istorije u Cetinskoj krajini. Prva tabla sa imenom manastira tek je desetak metara ispred. Naći će ga samo namernik.

- Od izgradnje prvobitnog manastira 1395. do danas, ni ratovi ni razne druge pošasti ne mogu se meriti sa najvećim stradanjem 1954. godine, kada je svetinja potopljena zbog izgradnje hidroelektrane Peruča - kaže naš sagovornik. - Tada je potopljeno i desetak srpskih sela, a više od 8.000 Srba, gotovo sav naš narod iz Cetinske krajine, odselio se mahom u Srbiju. Izgradnjom brane na reci Cetini, tada je potopljena najplodnija zemlja koju su Srbi vekovima obrađivali i iz milošte je nazivali "mala Šumadija". A, isplativost brane je od samog početka bila vrlo upitna. I proračuni pre izgradnje pokazivali su da elektrana ne može dati struje koliko se moglo prihodovati od poljoprivrede iz doline Cetine. Ali, bojim se da je i tada posredi bilo nešto drugo...

No, uprkos svemu, na komadu dalmatinskog krša, ispod moćne Dinare, čini se tik nadohvat nebu, ogledajući se u plavim vodama Perućkog jezera - Dragović živi. A, jeromonah Jovan kaže:

- Čuvamo pravoslavlje i srpstvo u Dalmaciji, našu nacionalnu svest, pismo i kulturu. Život ovozemaljski satkan je od sreće i stradanja. Sada je ovo drugo vreme, ali uz veru doći će i bolji dani.

Uznemirujuća slika

Manastir Dragović podignut je 1395. uz reku Cetinu, nedaleko od Vrlike - priča jeromonah Jovan. - Godine 1480. Turci su ga opustošili, pa je svetinja obnovljena, a bratstvo se vratilo posle dve decenije. Vek kasnije, gonjeni gladnom godinom, monasi ga ponovo napuštaju i Dragović je bio pust do 1694. kada ga je obnovio episkop Nikodim Busović. Nestabilno tlo, na kojem je bio sagrađen, i velika vlaga primorali su monahe da izmeste manastir. Dozvolom mletačke vlade, 1777, osnovan je novi manastir koji je osveštan 20. avgusta 1867. Obe svetinje potopljene su 1954. godine. Kad u jezeru nema vode "izrone" ostaci novog manastira. Videli smo ga 1995, 2007. i 2012. Uznemirujuća je to slika...