Razgovor sa Nenadom Grujičićem povodom nagrade ''Pelagićev runolist''

BANJALUKA - Književnik Nenad Grujičić, rodnim korenima Krajišnik sa novosadskom adresom, pesnik, prozni pisac, esejista, antologičar i polemičar, kulturni poslenik, peti je dobitnik nagrade „Pelagićev runolist“ koju dodeljuje Književna zajednica "Vaso Pelagić" od 2011. godine u Banjaluci.

Na samom kraju godine dobili ste značajnu srpsku nagradu retkog imena?

Ova nagrada, kao i nedavno – ''Sava Mrkalj'', na samom kraju godine, kada se sumiraju postignuti rezultati i planira naredna godina, vratila mi je jedno neprevaziđeno mladalačko osećanje, podsetila me je na jedno od najvažnijih priznanja na samom početku moje karijere. Naime, na kraju 1979. godine, u najstarijem listu, ''Politika'', u legendarnoj rubrici koja i danas traje, ''To je bila njihova godina'', proglašen sam za najuspešnijeg mladog pesnika-književnika u Jugoslaviji, sa tek jednom objavljenom (''Maternji jezik'') i drugom knjigom (''Linije na dlanu'') u najavi u beogradskoj ''Prosveti'', sa Brankovom nagradom Matice srpske i ''Pečatom varoši sremskokarlovačke'' u mladoj biografiji. Bio sam tada glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista ''To jest'', koji će već naredne godine biti zabranjen zbog tekstova koji su aludirali na Tita u danima njegove smrti i sahrane. U toj ''Politikinoj rubrici'' na kraju 1979. godine godine, uz mene bili su izuzetni mladi umetnici i stvaraoci iz drugih duhovnih oblasti: reditelj Emir Kusturica, pijanistkinja Nataša Veljković, glumica Merima Isaković, sociolog Todor Kuljić, slikar Stane Jagodič, erhitekta Dejan Ećimović i glumac Dime Ilievski.

Vasa Pelagić je jedno od najvećih imena srpske kulture?

Preteča Petra Kočića, Vaso Pelagić paradigma je narodnog tribuna zdravog razuma i nepotkupljive vizije. Književnik i naučnik, publicista i intelektualac, prosvetni radnik i narodni lekar, ideolog i ustanik, utopista i praktičar, Pelagić je neka vrsta racionalne jurodivosti koja je imala sudbinske zadatke i rezultate. Hrabar i agilan, učen i darovit ''na četiri vode'', pa ipak – javno raščinjavan, proglašavan ludim, proganjan, bacan u zatvorsku memlu i bukagije.

U čemu je snaga Vase Pelagića?

Narodni tribun poput čudovitog runolista što raste na opasnim liticama i visokim stenama, Vaso Pelagić ostaje uzor za sva vremena. Njegova veličina je i u tome što ga ni jedna vlast, ni državna ni crkvena, nije prihvatala. Bio je opasan za svaki zahrđali institucionalizam i samoživu administraciju. A narod ga je obožavao i ljubio. To je najviše smetalo zemaljskim moćnicima čija su prašinasta imena nestala u vihoru vremena.

A u čemu je je Pelagićeva osobenost, po čemu se razlikuje od drugih?

Za života je objavio i narodu razdelio neverovatnih 250 000 primeraka svojih knjiga. Koji bi se srpski pisac i delatnik danas mogao time podičiti? Njegova kultna knjiga ''Narodni učitelj'', objavljena 1879. godine, do današnjih dana neprevaziđena je tvorevina na Balkanu i šire.

Vasa Pelagić je bio osobito i mnogo poštovan kod običnih ljudi svoga vremena?

Postoji zbirka od 150 pisama upućenih Vasi Pelagiću, čak iz Amerike i Azije, koju je sačuvala supruga Jovana Skerlića, Klara. Odmah je uočljivo da su Pelagiću oduševljeno pisali obični ljudi, oni koji stvaraju sa svojih deset prstiju: pekari, opančari, bravari, rabadžije, duvandžije, ćurčije, furundžije i drugi. A koga ljudi u tako širokom rasponu vole i ljube svim srcem, taj ostaje zanavek u svome jeziku i narodu.

Nedavno ste dobili nagradu koja nosi ime po velikanu Savi Mrkalju. Šta povezuje Vasu Pelagića i Savu Mrkalja?

I Sava Mrkalj (1783-1833) i Vaso Pelagić (1833-1899), paradigma su za genijalne ljude u Srba, i šire. Suštinski neshvaćeni u svome vremenu, naročito od institucija države i crkve, oni su ostali svetionci za sva vremena, izvan potrošnih floskula svake dnevne politike i smrznutih kanona. Oba iz ijekavskog korpusa srpskoga jezika, predstavljaju veličine kojima bi se ponosio svaki narod na sve četiri strane sveta. Pelagić je rođen u godini kada je Mrkalj umro, i tako nastavio da nosi inteletualnu i duhovnu baklju kroz veme, koju će potom predati Petru Kočiću (1877- 1916). Ova tri izuzetna čoveka i stvaraoca, po kojima mnoge škole, ustanove, udruženja i ulice nose imena, i po kojima postoje ugledne nagrade i priznanja, nešto su najlepše i najsnažnije što jedan narod može da ima. Ova tri ijekavca borili su se za celinu srpskog jezika, kulture i života, dotičući u svojim delima univerzalni smisao postojanja vezan za svaku živu dušu na Zemlji.

Šta zrači kao poruka iz života i dela Mrkalja i Pelagića?

U suštini mučenici svoga vremena, sa vizijama moćnijim od svakog stranačkog vezivanja ruku i pameti, oni svetle u sadašnjosti za budućnost opominjući nas da ne pravimo iste greške prema talentovanim i nesvakidašnjim ljudima u našem savremenom dobu, društvu, kulturi i jeziku. Ima nešto neverovatno mladoliko i neuništivo u ovom neponovljivom duhovnom trilingu, nešto što danas može druge darovite mlade ljude da izvede na puteve ličnog i civilizacijskog ostvarenja.