Promovisana antologija krajiških ojkača ''Pjevaj, ori, prozore otvori'' Nenada Grujičića

BEOGRAD - Na 62. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Republike Srpske, uz burne aplauze i stalni priliv publike, promovisano je šesto dopunjeno izdanje antologije krajiških ojkača ''Pjevaj, ori, prozore otvori'' Nenada Grujičića, koju su zajednički štampali Radio-televizija Srbije i Brankovo kolo.

Istaknuti dramski umetnici, Vesna Čipčić i Vico Dardić, nadahnuto su kazivali, u dva navrata tokom večeri, po tridesetak primera ženskih i muških ojkača. Za razliku od bećarca koji ne poseduje tužne teme, čule su se i ojkače tamnih doživlјaja sveta vezanih za tešku srpsku prošlost i stvarnost (''Jasenovče, odn`jela te voda,/ tu sam mlada ostala bez ploda'', ili, ''Grlo moje k`o tambura jada,/ nikad nije jadalo ko sada''.) Zatim su se čuli mudri primeri o časti (''Teško časti kad robuje vlasti,/tuđoj vlasti u vr`jeme propasti''), o ratovanju (''Moj mitralјez kroz jelovao granje/ fašistima svira ustajanje''). Čuli su se, zatim, veseli primeri o rakiji i kotlu (''Oj, rakijo, primakni se duši,/ crna mi se džigerica suši'', ili, ''Evo kotla, brata čađavoga,/ ne možemo jedan bez drugoga), te najveći broj primera o lјubavi i erosu, sa duhovitim komentarima odnosa žene i muškaraca (''Ljubi, dragi, s koje `oćeš strane,/nećeš naći ni jednoj mane'', ili, ''Ljubi, mala, usta ti otpala, kad si meni barabi dopala.''). Potom, u znaku sinteze svih krajiških predela koje antologija sabira, glumci su pročitali primere vezane toponime Bosanske Krajine, Banije, Korduna, Like, Dalmatinske zagore i – Vojvodine.

Mlada i darovita ženska grupa kulturno-umetničkog društva ''Dimitrije Koturović'' iz Rakovice izvela je ojkalicu, to jest, grohotalicu iz Dalmatinske zagore. Ova izvedba zatreperila je dušu brojnoj publici i izmamila dug aplauz oduševlјenja.

Nenad Grujičić je objasnio da mnogi danas koriste i upotreblјavaju pogrešan termin – groktalica, to jest – groktanje, umesto – grohotalica, to jest – grohotanje. Češki naučnik Ljudevit Kuba je još krajem 19. veka zapisao: „Ovaj je način pevanja raširen, istina, po čitavoj Dalmaciji bez obzira na otoke. Ali mi se čini da je u pravoslavnim krajevima osobito oblјublјen. U Dalmaciji se zove svagdje drugačije: u Trilјu (kod Sinja) vojkanje, u Omišu zavijanje, u Kninu grohotanje”.

Zatim je Grujičić još dublјe osvetlio problem: ''Grohotanje je jedan od naziva (sinonima) za ojkanje, kao što su to i vojkanje, rozganje, rozgotanje, orzanje, orzenje, zerzavanje, potresanje i zavijanje. Jedan od sinonima koji je do danas na volšeban i štetan način zaživeo i pojavlјuje se tako deformisan jeste – groktanje. Ovaj termin, nažalost, ne pokriva onomatopejsku dimenziju načina pevanja, već je izvrće u polјe neprimerenog imenovanja, ukazuje na zvuk groktanja, a ne grohotanja. Toj deformaciji doprinose i sami etnomuzikolozi koji ne ulaze u jezičku dubinu pojma, već se prepuštaju inerciji zatečenog i cementiranog stanja, ne vide deformaciju u nazivu te pojave, ne ulaze u jezičku, u značenjsku ravan termina. Oni i ne pokušavaju da razgrnu pepeo oko neprimerenog termina – groktalica. Ne konsultuju filologe, književnike i pesnike, kojima je maternji jezik esencija talenta i profesije. Oni će jednostavno kazati: Pa lјudi koji pevaju tako govore, oni to pevanje nazivaju groktanje i šta mi tu imamo da se mešamo. I tako sve do danas, neprestano, nikome od etnomuzikologa ne pada na pamet da objasni studentima i pevačima iz naroda o čemu je reč. Čak je i u Registru za nematerijalno kulturno nsleđe Srbije ovaj element srpske pevane baštine upisan pod imenom – groktalica. Bar da je dodano u zagradi: grohotalica. Iz mnogo razloga, pa i zbog prevoda ovog pojma na na druge jezike. Prevedeno kao groktalica na bilo koji strani jezik, to će izazvati ružan utisak. Grohotalica je nešto drugo, realno i istinito, logično i jasno, u potpunom skladu sa načinom pevanja.

Sa beleškom Ljudevita Kube donesen je bitan naučni podatak koji po logičnoj onomatopejskoj liniji ukazuje na grohotanje kao glasovnu izvedbu nalik grohotu, vrsti naglašenog smeha. No, grohotom se može i zaplakati, zaridati. Kao što to čini u jednoj narodnoj pesmi majka nejakog Uroša, otkrio je poodavno još i Veselin Čajkanović. Ovo korespondira sa relevantnim objašnjenjem da ojkanje na melodijskom planu predstavlјa mešavinu ushita i plača, radosti i tuge.

Dakle, etnomuzikolozi moraju pozvati u pomoć pesnike, književnike i lingviste da bi do kraja raspetlјali ovakve čvorove i – svoju letargiju sa tragikomičnim odmahivanjem rukom. Poznato je da pojedini nazivi nastaju po načinu izvođenja – često ti nazivi označavaju prvenstveno način pjevanja. Jezik pamti i pomaže da se snađemo u novim vremenima. Značenje ojkanja kao grohotanja možemo podupreti i sinonimom rozganje (rozgotanje), koji je nastao od glagola rozgati, odnosno, rozgotati. U osnovi pomenutog glagola nalazi se imenica – rozgot, koja bukvalno znači – grohot. Pogledati ''Rečnik srpskoga jezika'' Matice srpske.

Dakle, ojkanje je grohotanje, a ne groktanje. To je najlakše utvrditi prilikom slušanja ojkanja, odnosno, grohotanja, to jest, rozganja. Evo još izvedenica iz imenice grohot: grohitati, grojitati, groitati... Čak kod Jovana Jovanovića Zmaja pronalazimo rečenicu: ''Groitati glasom, ili samo groitati znači drhtati glasom pri pevanju.”

Kako je došlo do pretvaranja pojma grohotalica u groktalicu, odnosno grohotati u groktati? Sa stanovišta glasovnih promena, u određenom sociokulturnom, društvenom i nacionalnom razlikovanju jezičkog standarda, srpski pravoslavni svet od davnina nije upotreblјavao suglasnik „h”. Tako je, na primer, suglasnik „h” prelazio u „v'' (uho-uvo) ili „j” (kihati-kijati), odnosno u „k” (grohot – grokot). Dakle, grokotati! Vremenom je iz ove reči nestao samoglasnik „o” između suglasnika „k” i „t”, i glagol se skratio se u – groktati. Prešao time u svoju značenjsku suprotnost, u pogrešan semantički nivo. Etnomuzikolozi bi to morali objašnjavati izvođačima na terenu gde god zateknu i čuju neadekvatan termin – groktalica. Inače, i sami će ostati zakopani u blatu fatalne greške i tako snositi odgovornost u radu sa mladima kroz vreme. Jer, rekosmo, taj termin zaživeo je sa rugalačkom aurom, kao poredba sa svinjskim groktanjem. O takvoj onomatopejskoj slici ovde sigurno nije reč, ojkalica i ojkanje nisu nalik svinjskom groktanju.

Koliko je glagol groktati značenjski beslovesan u odnosu na – grohotati, odnosno – ojkati, dovolјno je pogledati „Rečnik srpskoga jezika” Matice srpske i videti njegovo značenje. Groktati: „Ispuštati glasove koji se čuju kao grô, grok”; „roktati kao svinja”; „groktati kao gavran”, „neprekidno i teško disati”. U rečnicima srpskoga jezika nigde ne postoji groktalica kao vrsta pesme, već – kao „ugojena svinja” („Ona groktalica imaće oko 100 kila”). Sva ova značenja, složićemo se, daleko su od onoga što zovemo grohotanje, to jest, ojkanje u najdublјem i najlepšem smislu reči.

Kada kao putnik sletite na aerodrom u Ženevi, odmah će vas prilikom čekanja prtlјaga dočekati sa zvučnika muzika njihovog podneblјa, čućete – jodlovanje, koje je po starini pandan ojkanju. To je iskonski, stari planinski način pevanja u tome delu Evrope, kojim se ponose stanovnici Šavajcarske, Austrije i dela Nemačke. To je jedinstven amblem njihovog trajanja i identiteta. A mi – mi se stidimo svoga iskonskoga korena oličenog u ovoj vrsti pevanja, ne poznajemo ga dovolјno, zaboravlјamo, sklanjamo u stranu i lako predajemo drugima u ruke. I dok smo se stideli i nećkali oko termina ojkanje i ojkača, Hrvatska je zgrabila ovaj važan element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba i sebično ga upisala na listu Uneska kao hrvatsku baštinu – na mapi čovečanstva, naravno, ne pominjući srpski koren ojkače. Time se u antologiji ''Pjevaj, ori, prozore otvori'' bavi esej ''Otimačina srpske kulturne baštine''.

U nastavku promocije knjige, govorio je Dragan Inđić, odgovorni urednik RTS-a, koji sa tom funkcijom potpisuje antologiju ''Pjevaj, ori, prozore otvori''. On je objasnio da je RTS-a sa velikim zadovolјstvom prihvatio se uloge nosećeg izdavača ove nesvakidašnje antologije očekujući i novo izdanje. Već u toku štampanja knjige, zapsoleni u štampariji uočili su razliku ove knjige u odnosu na druge, i svi su zadržali za sebe po jedan ili više primeraka. Kao čovek koji je odrastao u Beogradu, daleko od živopisnih krajiških predela, Dragan Inđić je naglasio da se bukvalno naježio slušajući devojke pevačice kako izvode kninsku grohotalicu doživlјavajući je kao nešto autentično i jakog korena. Istakao je da ova knjiga pripada redu onih koje ispituju i afirmišu srpsku tradiciju i kulturu u najlepšem smislu reči, donoseći čak 2000 ojkača i blizu 1500 prezimena u prvi put objavlјenoj ''Riznici imena pevača ojkače'' mahom anonimnih i zaboravlјenih, rođenjem od sredine 19. veka do danas sa prostora Bosanske Krajine, Banije, Korduna, Like, Dalmatinske zagore, Vojvodine, okoline Beograda i nekih delova Srbije (Kragujevca) gde danas žive prognani Srbi.

Marija Sloboda, književna kritičarka i naučnica, urednica Brankovog kola, podsetila je publiku da se prvo izdanje ove knjige, pod jednostavnim nazivom ''Ojkača'', pojavilo podaleke 1988. godine, izdavač je bila Književna zajednica Novog Sada. Tada je knjiga uz predgovor i napomene, sadržavala 526 prikuplјenih ojkača. Potom se knjiga, uvek u dopunjenom obliku, pojavlјivala u izdanju Dnevnika (Novi Sad, 1992), Zadužbine Petar Kočić (Banjaluka- Beograd, 1996), Verzala (Novi Sad, 2004) i Muzeja Kozare (Prijedor, 2004). Kako je od poslednjeg izdanja proteklo 13 godina, pred nama je dugo očekivano novo, šesto izdanje, sada vidlјivo obogaćeno i dopunjeno na više planova. O ovoj knjizi dosad pisali su i govorili mnogi istaknuti književnici: Ranko Risojević, Dragomir Brajković, Novak Kilibarda, Stevan Tontić, Želidrag Nikčević, Milutin Đuričković, Slavica Garonja Radovanac, Dejan Tadić, Miloš Aprilski, Mile Mutić, Goran Vid Lakić i drugi, ali i etnomuzikolozi Dimitrije Golemović, Vesna Ivkov i drugi. Još od pojave prvog izdanja primećeno je da Nenad Grujičić (istaknuti pesnik, prozaista, esejista, kritičar, polemičar i antologičar) u ovoj oblasti rada ispolјava sve slojeve svoga književnoga habitusa, pre svega – i pesnički, i esejistički, i studiozno-analitički. Pojavom knjige pre tri decenije, Grujičić je nazivan i „dostojnim Vukovim sledbenikom“, koji je dugogodišnjim pregalačkim radom od zaborava sačuvao neprocenjivi deo krajiškog usmenog blaga, na osnovu čega je zaklјučeno da „Krajina, bez pretjerivanja, dobila je svoga Vuka“.

Pre tri decenije Grujičić je krenuo u avanturu ponirući u naoko skrivene dubine narodnog duha krajiškog, istakla je Marija Sloboda. Sa kolikom je lјubavlјu, motivisanošću i marlјivošću to činio, svedoči sama posveta u prvom izdanju: Mome ocu, Drašku Grujičiću, s kojim sam puna srca pjevao ojkaču. Na koricama šestog izdanja nalazi se slika rakijskog burenceta, rad upravo „Draška Grujičića, čuvenog pevača ojkače u prijedorskom Potkozarju“. Nenad Grujičić je rekao na promociji da, osim privatnog motiva, pre tri decenije, drugi veliki motiv bila je antologija ''Bećarac'' akademika Mladena Leskovca, koja je zahvatala samo panonske geografske predele u kojima se deseterački rimovani dvostih peva u melodiji bećarca. ''Svoju šansu'', rekao je Grujičić, ''video sam u tome što se deseterački rimovani dvostih, kao književna kategorija, širi i dalјe, u dinarske predele i krajeve, gde se pojavlјuju ojkačke melodije i obuhvataju ga, počevši od Banije i Korduna, preko Like i Dalmatinske Zagore, do Bosanske Krajine.''



Grujičić je, tako, osetivši emocionalnu snagu i vrednost krajiškog deseteračkog dvostiha, kazala je Sloboda, prepoznao i njegovu estetsko-umetničku vrednost, a rasvetlio leksičku i terminološku. ''Pjevaj, ori, prozore otvori'' čudesna je knjiga, prvorazredno literarno delo. Pohvala duhu krajiškom. Sadrži, dakle, dve hilјade ojkačkih dvostihova, obiman-pogovor studiju, beleške, napomene, rečnik manje poznatih i nepoznatih reči i – po prvi put u srpskoj kulturi – sačinjena je „Riznica imena pevača ojkače“, koja donosi blizu 1500 imena darovitih muškaraca i žena, rođenih od druge polovine 19. do kraja 20. veka na području Bosanske krajine, Banije, Korduna, Like i Dalmatinske Zagore.

O zastuplјenim imenima pevača ojkače, Grujičić kaže: ''Imena lјudi, u nauci – antroponimi, spadaju u najstarije vrste reči. Imena govore više od onoga što sama po sebi jesu. Pogotovo kada se izenenada nađu u novom kontekstu. Ovaj prvi registar ojkačkih imena otvoren je za nova dopisivanja i dopune. Ostalo je, dabome, dosta nepokrivenog i zagublјenog kroz vreme, sklonog osipanju i zaboravu. Ali, od nečega se, evo, već može krenuti. Ovaj pregled imena, sa obilјem čudesne leksičke lepote, već svojim pojavnim bleskom odvodi nas u zvonkoliki raj raspevanih duša, u vekovni bruj krajiških pluća i glasovnih struna, ali i u jauk i bol kroz istorijske nesreće koje su u ciklusima naselјavale te iste žive duše u Vojnoj Krajini. U tampon-zoni, između moćnih carstava, gde je neprekidno trajala borba za goli opstanak, srpska ojkačka pevanija davala je snagu odbrani od zla i zuluma imajući prvorazredni duhovni i životni značaj, kao što je uostalom i danas.''

Kada je Hrvatska upisala ojkaču/ojkanje na listu Uneska kao svoju nacionalnu baštinu, pri čemu je izostalo reagovanje institucija, kulturnih i državnih, iz Srbije, Republike Srpske (BiH), Grujičić je jedini javno i naširoko progovorio o toj velikoj otimačini na svetskom planu. I pored brojnih prepreka, naročito među našim tzv. stručnjacima za nematerijalno kulturno nasleđe, uspeo je 2012. godine da u prvi Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije upiše i zaštiti ojkaču kao „poetsko-muzički oblik Srba-Dinaraca-Krajišnika u Vojvodini/Srbiji/“.

Estetsko-umetničke vrednosti ojkače su, po naglascima Marije Sloboda, nesumnjive i višestruke. Ogledaju se u visprenosti i oštroumnosti narodnog duha, u lakoći izraza, u jezičko-dijalekatski osobenostima kroz čistu i raskošnu leksiku, u zvučnim i ritmičkim efektima, u pevanju u ojkačkom kolu, starom kozarskom ili banijskom. Tragajući za poreklom, prirodom i vremenom nastanka ojkače, Grujičić je istražio mnoga književna dokumenta, svedočenja i izvore stvaralaštva, uvek praveći sintezu ukupnog krajiško-dinarskog prostora kroz jezik i primere ojkače. Nјegova studija o ojkači u ovom izdanju je zaista impozantnih razmera i značaja. A ojkački dvostihovi prisutni su, kažimo i to, na vrhunski način i u njegovom pesničkom opusu, pre svega – u antologijskoj poemi ''Pokrivanje kuće''.

Knjiga se može kupiti u beogradskoj knjižari ''Plavi krug'', majke Jevrosime 2/A (Stari Grad), a uskoro i u drugim knjižarama. Zatim, knjigu je moguće nabaviti preko Brankovog kola na telefone 021 6613-160, 021 881-028 i 063 8272-588. U narednom periodu antologija ''Pjevaj, ori, prozore otvori'' biće predstavlјena u Novom Sadu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Subotici, Kikindi, Prijedoru, Kozarskoj Dubici, Banjaluci i drugim gradovima.

---

DEO OJKAČA KOJE SU NA PROMOCIJI KAZIVALI DRAMSKI UMETNICI VESNA ČIPČIĆ I VICO DARDIĆ Ide jesen, idu moje brige, s kim ću jadna u matične knjige. Mala moja u kuku široka, igra kolo, udara sa boka. Ja se svojoj svekrvi udvaram, na jednu joj deset odgovaram. Jesi l`, ćale, završio svoje, da ledene ne jedemo proje.   Kad se udam i pođem u drva, ja ću zadnja, a svekrva prva. Od Karina pa do grada Knina, svako selo `rani moga sina. Vozile me garave mašine od Krajine pa do Vojvodine. Ljubim dragu u srcu Kupresa,  tabani joj glede u nebesa. Evo mene rumena ko ruža, udovica kod živoga muža. Barabiću, al` u Bosni neću,  Bosna t`jesna, a baraba b`jesna. Ja draganu dala vjerovanje, k`o iz prazne čaše nazdravlјanje. Imam pištolј, imam i kuburu, imam ženu, a imam i curu. Kupus, krompir i vruća slanina, od to troje nema ogrizina. Oj, Krajino, živim u ravnici, pomoću ti u svakoj prilici. Pardon momci iz drugije sela, s komšijom sam lјubav započela. Ukopajte mene pokraj staze kuda mlade djevojke prolaze. Dođi, lolo, evo biće ti je,  ni mušica na nju pala nije. Curo, Rado, ko se  tome nad`o,  da je čiča toliko nastrado. Ličanka sam, govor me odaje,  po govoru ja se prepoznajem. Oj, rozgačo, rozgalice stara,  ti si pjesma Ravnije` Kotara. Moj dragane, ćurlike ti tvoje,  ćurlni malo oko kuće moje. Upri, mala, nogama u šiše, ja sam upro i ne mogu više. Ljubi, dragi, al` nemoj s večera, u zoru sam slađa od šećera. Ja u vojsku – ko riba u Drinu, mila majko, ne nadaj se sinu. Ja sam diku načila reda, kad me lјubi da me ne ujeda. Curica se brčkala u vodi,  vidi joj se - Bože oslobodi! Ljubim lolu već me usta bole, i opet me njegovi ne vole! Oj, ojkačo, sa moga Korduna, Vrgin Mosta, Vojnića i Slunja. Oči moje k`o na vodi struja,  kog zapadnu, uješće ga guja. Ljubi, mala, usta ti otpala, kad si meni barabi dopala. Ljubi, lolo, ništa ne govori, mani priču, goveda već riču. Oj, rakijo, primakni se duši, b`jela mi se džigerica suši. Ošini me i ne daj mi prići, mislila sam od tebe otići. Misli mala da je u raj vuku dok je jaja po guzici tuku. Podigni mi kecelјu, dragane,  samo pazi da te ne prepa`ne!