Unutra kao i u svakom dućanu, trgovac za pultom, desno mu se uvo već oteglo od plajvaza, na zidu obješeni lanci i kojekakve štranjge, na pultu vaga i gevikti, a na policama par krabljača, aluminijski lavor i neđe neka zdjela ili lonac. Zaboravi reći da je osim vage na pultu bila i staklena posuda u kojoj su bili bomboni 505 sa crtom, a to je meni ko djetetu i bio najinteresantniji artikl.
Uvali ih trgovac u škanicl u obliku tratura pa kad se to u džepu razmogušavi do kuće vrag nije moga odvojti škanicl od bombona.
Najzešće je bilo naravno prvoga kad se djele penzije. Tad je unutra vladao svojevrsni delirijum, ma sudnji dan.Sve što putem more ići nabije se unutra. Od galame bubnjići pucaju, a od kojekakve krdže vidljivost smanjena na metar. Svi veseli, divani svako sa svakim, pije se na crtu naravno jer poštar samo sto nije ubanda. Glavnu riječ su vodili naravno prvoborci i spomeničari koji su smatrali da ni godinama poslije rata nisu uspjeli raji dočarati kako se to boksalo sa švabama i domaćim izdajnicima.
Kako je u vlaši nivo pada borba je bila sve žešća i neizvjesnija, a atmosfera u dućanu pred ključanjem.
Često sam ko djete dolazio sa pokojnim tetkom koji se dugo predomišlja te se priključio tek 42. kad su ovi već nemalo sve pobli i rašćerali pa on jadan nije uspio do kraja rata da ispuni kvotu, što mu se jako na penziji osjetilo.Bio siromak čoe'k široke duše i strašno je prezirao te galamdžije, pa je na njihovu priču onako više sam zasebe znao reći...prde svodom. Cijeli rat je proveo na Petrovcu u barakama radeći kao puškar, pa onda kad ja i braca nabrušeni pričama seoskih hvalisavaca navalimo nanjega da nam ispriča el on koga švabu il ustašu ubio on odmah ospice dobije. A šta ja znam esam li il njesam. Kad popravim karabin moram ga isprobati. Puknem uvis i odkud ja znam đe je metak tamo pa. Morda je nekoga tamo i ubio, a i da est štaćemi. Eee jebiga jaka ti akcija bili smo razočarani ja i braca očekivajući da je barem roguljama nekome izvalio džigericu ili potrga puca na bluzi kad se vate prsa u prsa. Na povik evoga u dućanu nastaje muk jer stiže tog momenta važniji i od Titana….POŠTAR!
A on, mislim poštar, priča zasebe. Bio je to podugačak čoek iz nekog zaseoka kod Bovića inače dobričina ljuta, svjestan značaja posla koji obavlja. Mali tomosov kalibrić vec je bio srasta sa njim ili obratno. Mene je lično podsjećao na don kihota neznam zašto. On nemalo 2 metra na onom malom cereslu. To je trebalo vidjeti. Uspravan ko svjeća, šapka koda'e tutkalom za glavu zaljepljena u odnosu na glavu okomita tako da se petokraka ni nevdi, ruke ispružene napred da bi uopće moga nako uspravan ručke da dovati. Koljena nemalo pod bradom, a lijevo rame sigurno 10 ceni niže od desnog pod teretom torbe.
Jedno stoji, da nismo bili selo na etno karti Evrope,al braćo da smo imali poštara jačeg od pola Evropi...esmo!!
Samo oni ko'i poznaju relaciju Bović-Gornji i Donji Kirin pa vamo do zadnje stanice Ostrožin mogu predočiti sebi kakva je to divna lokacija za ulomti vrat kad ideš pješke, a na tomosu to je već malo žešća avantura..
Nije bilo te salaukovne po kojoj on nije stiza, dal’ on na motoru il’ motor nanjemu, nije bilo bitno al’ svaki dan se stizalo do cilja.
Garantujem da mu je bilo dati pravu makinu i poslati ga bez ikakve pripreme na Paris-Dakar nebi bio zadnji.
Zamisliti sad u ova "demokratska" vremena, kad samo ptičice pjevaju, a cvjeće raste vodoravno, da neko u 4 sata ujtru pošalje poštara na mopedu sa desetak petnaest iljada maraka u torbaku na takvu relaciju ? Iza prve živce ni kurblu od motora našli nebi...garant..
Sve je on to rješava al’ da je bilo krvavih dana ..est..
Malo malo pa mu nešto izleti na put (čitaj alkohol) te se jadan sav polomi, a ovi na Švarči su sigurno 5 vreća gipsa nanjega potrošli, sve i jednu kost je već zna na latinskom.
Čim se malo oprnta evo ga uscestu uspravan ko kip slobode na svojoj "makini"i čim je uša u dućan priča...eeem ti mlađanu neđeljcu, ja oduda iza zobi Đuke kujara a otuda prasac Mite Alavanje itd.....
I
mali smo priučenog milicajca u selu koji mu je očita lekciju iz poznavanja saobraćajnih propisa pa da bi bio uvjerljiviji unese mu se u lice ....ti moraš računati da je tu PRASAC U PRAVU jer je to životinja koja se neveže i slobodno kreće????
Jaka mrcina bila, moga je sam kopačicom kuruze prelazti, a zbroj bodova na testu inteligencije bio mu je manji od broja cipela. Valjda je to i bio jedini uvjet za čuvara zatvora.
je doći u dućan utegnut i opasan ko pred smotru, izbrijan, kravata pod vratom a na nogama japanke...toboš da mu noge počinu, inače mozak mu je bio na vječnom počinku...
Radi svih tih kvalifikacija niko nije imao primjedbu na njegovo tumačenje saobraćajnih propisa jer je bolje bilo upasti u dreš neg’ njemu uruke.
Da se vratim na legendu našu, poštara kad upada u pun dućan vec dobrano alkoholiziran u isčekivanju tolko željene penzije.
U dućan ulazi ozbiljan ko smrt i prvo pozdrav sa trgovcem, a onda ostali zavisno od visine penzije.
Vlaša je već otvorena i dežurni tocaja odma toči prvu čašu a on je trzajem glave unazad na kome bi mu pozavidio i profi bokser saspe u grlo. Samo se malo naroguši i počinje priča šta se taj dan izdešavalo na putu.
Prije neg’ mane tri četri nije se kretalo sa podjelom, a ako bi neko iz mase negodova da se krene jer da ode dan...eeeee to je bila velika uvreda...
Ma nemoj de a kako bi bilo da ja sad okrenem motor ovda dolje niscestu aaa, ja od jutros 4 sata dražim tuđe pse po selu i njesam proždro nista osim ovije par čašica, a ti mene loštrukaš aaa...
Za toga više ni pokojni Vuk nije izmislio slovo abecede po kome će biti prozvan. Znači, kad se svi već raziđu onda on dolazi nared...
Seoski dućan tema je neiscrpna i započneš jednu priču a završis sa tri upravo kao ija ovde.
istinita priča, malo po mom ispričana, o čovjeku koji nakon rata smatra sebe puno većim herojem nego što je u biti.
Nije bio jedini jer svako je na svoj način doživljvao poslijeratni period nakon strahota koje su proživili u drugom ratu.
Nije bilo lako dapače mi danas to teško možemo i predočiti.
Pričo mi pokojni tetak kad se vratio sa Petrovca jedino što je naša na zgarištu nagorjelu kačicu tu navuka bujadi i započo novi život.
Veli pa na Petrovcu 42. švapski avion (leteća radiona) mi svi nagarli da vidimo čudo neviđeno, svi se nešto išćuđavaju, a ja ugleda naokovanj! Odšarafim ga i snjim pravo za Ostrožin.
Zamolio komandira da ga pusti da odnese kući naokovanj (na njemu odliveno 36 kila) zakopa ga i do jutra se vratio na Petrovac pa ti sad računaj. Da je pozlaćen ja bi ga pometno na Biljegu! Jebaga ti veli još mi se 2 dana činlo da idem čučeći....čudno..
Bez obzira što mu je taj isti poslije ranio familiju klepajući lemeše i okivajući kola čovjek da se zapita koja je to volja za životom bila, to je po mojoj slobodnoj procjeni preko 20 km u jednom smjeru.
Kažem poslije rata bilo ih je koji su svojim ponašanjem na neki način terorisali selo njihova je bila glavna, a bilo je bome i nerasvjetljenih ubistava za koje su seljani jako dobro znali ko ih je napravio.
Spomenice i sve druge privilegije davali su im za pravo i onda kad su bili daleko od toga. Naravno da je većina bila pozitivna, a tako i ovaj junak moje priče. Tih i miran čovjek koji nikakve penzije im’o nije al je im’o više u gujsci neg ovi drugi u glavi što bi rekli Mićani.
Tamo davnih godina kad su još gumena kola bila atrakcija (čuj ovo gumena nazvana samo radi guma) on kupi ni manje ni više neg’ TRAKTOR!!
Sjećam se ko djete, bio je to mali zetor (po Kordunaski dvajspetak) sa ceradnom kabinom. Da bude još gore,od prvog dana počeo ga sam voziti iako je imao 3 sina što bi bilo kao primjernije da oni voze.Kakve je to reakcije u seoskom dućanu izazvalo nemoram ni pričati . Nastalo takvo podprdivanje pa dobro da čoeka nisu linčovali, jer pazi gdje će on sa tom kršinom da parira vrancima u sve četri potkovanim i dobro nazobljenim razmišljali prvoborci i nisu štedjeli poruge na račun "traktoriste".
Selo kaj selo ta imali smo mi čoeka koji je napravio biciklo a da ga nikad vidio nije, sve od drveta pa i prenos.
Oša u Lasinju snjim na sajam, a žandari polupaju i njega i biciklo, jedva živ osta.
Bio čoek vizionar pa kaže gledajući u nebo ...ja tačno znam kako bi se propo gore samo me muči kako se spustiti a komšija koji ga je smatro luđakom će..Gajo ti se propni gore a za ozgo ti ja garantujem!
Prava pometnja nastala je kad je traktor počo pokazivati svoje prednosti pred paripom. Digni se ujtru prije zore, narani i nazobi konje, pa onda nakon par sati oranja ponovi radnju, a ovaj za 2 sata napravi što konji nemogu za 2 dana.
Da ne govorim da traktor uopće nema problema sa obadovima kad se kosi i sjeno vozi, a najveća mu je prednost što niko nemora stajati pred njim dok si u birtiji.
Nako kad odluči gazda da zakarta ono što je proda na sajmu, žena mora stajati kraj konja , nakon svakih par sati dobije za nagradu koktu ili naravno šamar ako šta prigovori.
Počelo je to štipati za srce ove spomenčare, nije se više dalo gledati kako ovaj pobjeđuje na svim poljima.
Jedan od njih, inače najglasniji, bez koga bi švabe i danas vršljale po onim prostorima, naredi sinu da kupi veći ljepši i crljeniji traktor nego što je od ovoga.
Novci u pitanju nisu bili, a najava o dolasku novog čuda u selo krenula je ko izborna kampanja.
U dućanu se pričalo samo otome. Drža je on monologe, objašnjava tehničke podatke, a ovog suparničkog je na sve načine smanjijo...ma obicni traktorsi abortus...
I bome svanu i taj dan stiže nov novcijan. Avlija puna uzvanika, pije se i jede, a on se raširio kaj paun, kruži oko njega i samo što ne eksplodira od ire.
Traktor samo rokće, sin dodaje i oduzima gas i pokazuje znatiželjnim koja je ručka zašto.
Da pokaže da i njemu nije tehnika strana pripitaće sina....Mića, šta ovo mlavi napred, ovaj pogleda nevdi ništa čudno. Pa gdje ćaća? On prstom da pokaže, a ventilator mic.. odvali prst koda ga nikad bilo nije..
Jeba sve svoje te jeba dal ti baš sve prstom moram pokajsti, zavapi on gledajući samo batrljak od prsta sa kojim je pola švapske divizije pobio.
Svako malo veće selo na Kordunu koje je držalo dosebe imalo je dućan, pa tako i moje,lijepa četvrtasta građevina u bjelo ofarbana. Ispred mala verandica sa par štiga ograđena željeznom ogradom koja je služila seoskim bećarima kao oslonac dok dušu ispustaju bljujući preko nje.
