Veljko Ostojić: Zaboravljeni

Gladan sam rodnog neba
gladan sam svoga hleba ,
svoga krova nad glavom ,
rijeke Une što tiho žubori,
i uspomene naše čuva

Željan sam svoga kraja,
svoga starog zavičaja ,
onog malog raja na Baniji ,
mojih jarana preko Une
uspomena na te divne dane
u kraju mome

Ko će sada Krajinu da mi čuva,
kada vjetar duva praznim poljima,
gradovi nam ostali hladni
nestalo je ono malo duše ,
ognjište nam pusto osta
čekajući nezvanog gosta

Postali smo krivci I
za sopstvenu sudbinu
kolona osta iza nas ,
a sada u daljini tražimo spas,
ko nam sada Krajinu brani
kada nam tuga srce hrani.