Razlika između listopada i oktobra

BEOGRAD - Ako odem u hrvatsku prodavnicu i pazim da li ću da izgovorim reč „tisuća” ili „hiljada”, ja više nisam slobodan čovek. Ili ako u Beogradu kažem „listopad” umesto „oktobar”. Tragedija u Jugoslaviji dovela je do toga da nam je oteta sloboda da govorimo i mislimo slobodno – rekao je preksinoć Vuk Perišić, pravnik i prevodilac iz Hrvatske, na tribini „Ko kome krade jezik”, u okviru dvodnevne konferencije „Jezici i nacionalizmi”, održanoj u krcatom Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Ako bi nam neko rekao da je cela tragedija sa Jugoslavijom bila samo ružan san, nastavio je Perišić, i da će sve biti kao pre, „ja se i tada neću izlečiti od stalnog opreza jesam li upotrebio ovu ili onu varijantu”.

– Zamislite kad bi u Francuskoj zabranili neke reči, pa kad čujete kako neko govori, kažete mu: „Ti si iz Marseja, sram te bilo!”, „A ti si iz Bordoa!”... Jezik nije nacionalno pravo, već lično građansko pravo da koristimo reči koje želimo. Iza „operacije” sa jezicima stoji ideja da se slomi misao. Krleža je rekao da je ovo jedan jezik koji Srbi nazivaju srpskim, a Hrvatski hrvatskim. Hajde da se pravimo da stvarno postoje četiri jezika, ali onda mora postojati i peti, zajednički naziv. Ako neko misli da govori bošnjački jezik, neka živi u tim mislima, ali mi znamo istinu – kaže Perišić.

Etnolog Ivan Čolović govorio je o tome da se nacionalizam shvata kao jedna vrsta političke religije, u središtu je kult nacije i jezik kao svetinja.

– To je svojstveno i balkanskim nacionalizmima, a posebno je oživelo posle raspada Jugoslavije. Šta je loše u tome, neko bi rekao. Zar to nije poželjno i legitimno. Da li se tako štite od govora mržnje, od nepismenosti, od nasilja nad manjinskim jezicima? Ne bih rekao da je to ta vrsta zaštite – istakao je Čolović i upitao od čega nas štite branitelji jezika.

– Oni ističu da je jezik temelj nacionalnog identiteta i da se u njemu nalazi duša jednog naroda. A da je najveća opasnost njegovo preimenovanje u crnogorski, bošnjački i hrvatski. Zašto bi to bilo strašno, zar to ne govori o ekspanziji srpskog jezika? Smatraju da se time ugrožava i sama egzistencija Srba. Mi ostajemo bez jezika, a kad nema jezika, nema ni Srba. A onda ostajemo i bez duše. Takvo razmišljanje je na nivou crne magije – smatra Ivan Čolović.

I za profesora Ranka Bugarskog tema o krađi jezika zvuči „bizarno”.

– Da li to znači da, ako vam neko ukrade pismo, preko noći postajemo nepismeni. Reći da je jezik ukraden, to poziva na ratnički diskurs, na akciju, oružani sukob. Za takav katastrofičan scenario nema osnova u realnom svetu. Umesto krađe trebalo bi govoriti o zameni, prihvatanju ili usvajanju jezika. Stav da se mora znati šta je čije i da se ne može ništa deliti jeste psihologija koja je razorila Jugoslaviju, stvorila nekoliko banana-državica i rasturila srpsko-hrvatski jezik – rekao je prof. Bugarski.

Predstavnik BiH, voditelj Nikola Vučić, ispričao je da u Mostaru vršnjaci Bošnjaci i Hrvati idu u istu školu, ali u različite učionice, jer „ne govore zajedničkim jezikom”.

– Predstavnici Hrvata žele televizijski kanal na svom jeziku, jer navodno do njih ne može doći informacija sa javnog servisa, ukoliko nije na hrvatskom. Kada razdvajate maloletnike i zastupate pravo da se obrazujemo na nacionalnom jeziku, pristajete na segregaciju, aparthejd, na fašizam. Sloboda u korišćenju jezika je posebno uskraćena novinarima u BiH. Kada napišu tekst i pogleda ga lektor, oni više ne prepoznaju svoj tekst, jer ga lektor prilagođava varijanti kojoj misli da treba. Toj priči se moramo suprotstaviti – rekao je Vučić.

Snježana Kordić, lingvista iz Hrvatske i autorka knjige „Jezik i nacionalizam”, predložila je da se umesto četiri naziva jezika (srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski) i razdvajanja dece u školama „u BiH, u Hrvatskoj (Vukovaru), i u Srbiji (Sandžaku)”, predmet u školi zove samo „Jezik i književnost”, bez imenovanja tog jezika.

– Tako je uradila Austrija posle Drugog svetskog rata, kada je porasla netrpeljivost prema Nemcima, pa je kasnije splasla. Dakle, uzeti ovu neutralnu varijantu, dok se lingvisti ne usaglase oko zajedničkog imena jezika. Novine u Nemačkoj često pominju primer filma „Rane” koji je u Hrvatskoj titlovan na hrvatski, kada se publika valjala od smeha, iako film ne pripada žanru komedije. Onda su ljude na ulici pitali da li razumeju film iz Srbije i oni su odgovorili da bolje razumeju srpski nego jezik iz Hrvatskog Zagorja. Titl postoji samo da bi neko dobio novac za to „silno prevođenje” – smatra Snježana Kordić.

Prema njenom mišljenju, ukoliko je međusobna razumljivost između naroda viša od 75 odsto, onda je to jedan jezik. A kod nas je, kaže, razumljivost najveća moguća.

– Često se govori o pravu naroda da svoj jezik zove imenom svog naroda, ali to je izmišljeno pravo. Ako tečno govorimo bez prevodilaca, onda je to jedan jezik – ističe ova autorka.

Ksenija Rakočević, profesorka iz Crne Gore, navela je da je jezička politika u njenoj zemlji neodvojiva od opšte politike i podsetila da se nastavni predmet u crnogorskim školama zove „Crnogorski – srpski, bosanski i hrvatski jezik i književnost”. Postavila je pitanje da li u istom momentu nastavnik može da predaje četiri jezika i da li to znači da bi trebalo da prima četiri plate.

Osnovna namera projekta „Jezici i nacionalizmi” jeste da kroz dijalog lingvista i drugih stručnjaka postavi pitanje postojanja četiri „politička” jezika na prostoru nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika. Posle podgoričke, splitske i beogradske konferencije, završna debata biće u Sarajevu.