83 godine od herojskog čina kordunaških boraca: SJEĆANjE NA OSLOBOĐENjE IZ DJEČJEG USTAŠKOG LOGORA JASTREBARSKO

Kordunaški borci pod komandom Nikole Vidovića pre 83 godine, tokom marša za Žumberak 26. avgusta 1942. godine oslobodili su 727 srpske djece iz ustaškog dječjeg logora u Jastrebarskom. Među njima bilo je deca boraca ili njihovi rođaci. Novinar Vjekoslav Radović je 1991. izvještavajući o građanskom ratu u Jugoslavio posetio rođaka Jovu Đekića u Dugom Selu na Kordunu koji mu je predao na čuvanje svoj rukom pisan zapis o zatočeništvu u ustaškim logorima 1941-1942. godine i oslobođenju iz logora u Jastrebarskom. Jovo je tada imao 12 godina. Taj zapis Vjeko Radović je objavio u svojoj knjizi „Aveti rata“:

»Početkom četrdeset druge, po povratku iz zbega u Petrovoj Gori, majka me odvela u susedno hrvatsko selo u službu, da tamo čuvam stoku. Kuća nam je bila spaljena, nije bilo ni gde ni od čega da se živi.

Jednoga dana, negde početkom maja, dođu po mene ustaše i neki ljudi u civilu i povedu me prema Lasinji. Na cesti, agent koji mi je bio sa leve strane, izvadi pištolj i krene da puca. Nije ga, veli, još isprobao, pa da vidi da li radi.

Ovako ću ja tebe, kaže mi, ako budeš bežao...

Onda mi kaže da bežim u šumu.

Onaj sa desne strane, nosio je lovačku pušku, kaže: pusti sirotinju. Poslušao je i stavio pištolj u futrolu.

Kod Lasinje naiđemo na kamion u koji su ustaše trpale naše ljudi, žene i decu, koje su pohvatali u prošnji po hrvatskim selima. Ljudi su odlazili u prošnju, jer im je sve bilo uništeno, nije bilo šta da se jede.

Bili smo, pretežno, bosi. A, oni su nas gazili vojničkim cokulama po bosim nogama. Ja još nisam bio napunio dvanaest godina, a bilo je tu i mlađih od mene.

U Lasinji su nas strpali u zatvor i držali neko vreme. Onda su ona dva agenta došla po mene i odvela me u gostionu gde su ustaše ručale i pile vino.

Na pročelju stola bilo je za mene jedno prazno mesto.

Jedan ustaša donese puškomitraljez i pita me da li sam tako nešto video u Petrovoj Gori i da li sam video Nikolu Vidovića i Ćanicu Opačića, vođe kordunaškog ustanka. Ja sam samo plakao, a oni su me terali da jedem. Nisam mogao. Onda mi je jedan ustaša silom otvarao usta, a drugi mi je stavljao hranu.

Posle višednevnih putešestvija, konvoj žena, dece i staraca stiže u vagonima za stoku preko Zdenčine, Zagreba i Okučana u Staru Gradišku. Tu su nam uzeli sve što smo imali od ličnih stvari. Ženama su skidali minđuše, ako su imale, muškarcima duvan, tabakere.

Za ručak su nam davali neki škrob. Muškarcima su sipali u šešire, ženama u kecelje. Jedan krupan čovek sa Kozare zamolio je kuvara da mu uspe malo više. Ovaj ga je udario punom kutlačom po leđima. Ljudi iza njega su krišom grabili ostatke hrane sa njegove pocepane odeće.

Tu sam video kako dete puzi mrtvoj majci po grudima i traži sisu. Vladali su dizenterija i tifus i tu smo ostali oko mesec dana. Spavali smo na betonu.

Posle su nas odvezli kamionima u Novi Marof, pa u Gornju Rijeku u Hrvatskom Zagorju. Tu je bio jedan ustaša koji je na kaišu vodio majmuna i stalno mu govorio: Serbus, Bili.

Komandant logora bio je neki grbavi poručnik, koji je nosio u ruci bikovsku žilu i stalno se udarao njome po bedrima. Ostale je udarao kuda je stigao.

Bila je među nama i jedna lepuškasta devojčica, dete. Nemoj nju neko da mi dira, govorio je komandant svojim ustašama: ona će meni valjati za koju godinu!

Čuvao sam sa ostalim dečacima ustaške krave u logoru okruženom žicom. Usput smo skupljali i jeli presne puževe. Ustaše su se dobro hranile i kad bi oglodali neku kost bacali bi je među nas da se za nju borimo.

Onda opet u kamione, vagone za stoku, pa u zloglasni logor za decu u dvorcu u Jastrebarskom!

Logor smrti u srednjovekovnom dvorcu!

Tu smo ostali do pred kraj avgusta kad nas je oslobodila Četvrta kordunaška brigada

Oko hiljadu izgladnelih mališana, dece-leševa, sjurilo se u kukuruzišta, na njive, trpajući u usta sve što bi im palo pod ruku. Mitraljiraju neprijateljski avioni, ali deca zamiču u šumu u brdima oko Svete Jane. Jednog ranjenog borca pridržavaju dva druga, a on poskakuje i peva:

Budi se Istok i Zapad,
budi se Sever i Jyg,
koraci šutnje u napad,
napred uz druga je drug!«

Danima su se provlačili kroz šume i močvare prema Kupi. Jedne noći stigli su u Donju Kupčinu, hrvatsko, ali pretežno partizansko selo. Smestili su izgladnele i iznemogle srpske mališane po hrvatskim kućama. Nakon što su ih dobri domaćini nahranili i odmorili, počelo je prebacivanje čamcima preko Kupe na Kordun - na oslobođenu teritoriju.

Iz knjige Vjekoslav Radović „AVETI RATA“, Politika, Beograd 1992.

Priredio: S. Dančuo