Iskušenja iz prošlosti kao pouka za današnje vreme

U burnim događajima oko razbijanja Čehoslovačke 1939 godine u Jugoslaviji su reagovali različito. „Udruženje dobrovoljnih pobornika iz borbi za oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda” „Narodna svest” pozvalo je na saradnju patriotska, ratnička i viteška društva „da se duhovno i moralno spremimo za sve događaje koji mogu da nastupe”. U Beogradu je osnovan „Odbor za saradnju patriotskih društava” maja 1939. U Odbor su ušli Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije, Udruženje rezervnih oficira i ratnika, Savez ratnih dobrovoljaca, Udruženje starih četnika, Udruženje nosilaca Karađorđeve zvezde, Udruženje nosilaca ordena belog orla s mačevima, Udruženje nosilaca albanske spomenice, Jadranska Straža, Savez emigranata iz Istre, Srpski kulturni klub, Jugoslovenski kulturni klub, Kolo Srpskih Sestara i Beogradsko žensko društvo. Odbor je radio na snaženju patriotskog duha najširih slojeva naroda.

Kad je jedno društvo vršilo svoju nacionalnu i patriotsku akciju, članovi svih drugih udruženja bili su dužni da ga pomažu. (1) Nasuprot njima među Hrvatima se javila težnja da se iskoristi razbijanje Čehoslovačke kao presedan za nezavisnost Hrvatske. Časopis Sokolske župe Osjek „Bratstvo” preneo je iz sušačkog tjednika „Primorje” izjavu Franje Pavešića : „Karadžić je bio negator hrvatstva, pa ipak su Hrvati poprimili za književni jezik Vukovu „kravarsku” štokavštinu i odrekli se svoje lijepe čakavštine na kojoj su pisani hrvatski spomenici. Tadašnji lakoumni i kratkovidni Hrvati pljunuli su sramno na svoju čakavsku tradiciju, na svoju prošlost i svoj ponos i uzeli za književni jezik štokavštinu, tuđi jezik, ... “ i nastavio je „Da mi imademo danas čakavštinu za književni jezik, ne bismo vodili slične polemike. Znali bismo točno : tko je Hrvat, tko Srbin, tko Slovenac.” (2) U „Sokolskom Glasniku“ u članku „Jedan primerak „gotske ideologije“ istaknuto je : „Sušački list „Primorje“ objavio je u broju od 25 marta takav odvratni i hijenski članak nad mrtvim telom češke samostalnosti, da bismo sa prezirom bili prešli preko njega, kad njegov autor nebi bio isti čovek koji je, desetak dana pre toga, u istom listu, dokazivao da su Gaj i Ilirci najveći štetočine za Hrvate, zato što su uzeli štokavštinu za književni jezik, a ne čakavštinu, pa su na taj način napravili zločin da su Hrvatima dali isti književni jezik koga imaju i Srbi! Autor toga članka je nesretan što se čakavštinom Hrvati nisu posve odvojili od Srba, jer bi Hrvati, na taj način, mogli da uživaju u onoj istoj sreći, kao i današnji Slovaci, čija samostalnost je toliko golema, da od svog teritorija moraju ustupati Mađarima šta god Mađari traže ... Kad bi se radilo samo o piscu toga članka, mi bismo mu od srca poželeli takvu samostalnost; ali Hrvati niti je žele, niti dele njegova hijenska osećanja.“ (3) Kao potvrdu svojih stavova urednik „Sokolskog Glasnika“ Niko Bartulović preneo je stavove iz Zagrebačke „Slobodne Riječi“ : „Takvu slobodu i nezavisnost kakvu su uspjeli postići Slovaci, mi ne trebamo!“. (4)
U „Vardaru Kalendaru Kola Srpskih Sestara” istoričar Vladimir Ćorović je reagujući na tadašnja događanja objavio uvodni članak „U sudbonosnim časovima” u kome je istakao : „ ... Ljudi koji vole svoju zemlju i njezin napredak ne mogu sa skrštenim rukama čekati da se stvari razvijaju same od sebe ili samo u povodnji drugih. ... Za teška vremena duhovna mobilizacija je isto toliko potrebna koliko i materijalna. Bez nje gomile oružja nisu ništa drugo nego obično gvožđe. A s njom i neuspeh ne znači poraz. ... Sto godina, i nešto više, propoveda se slovenska solidarnost sa bezbroj akcija, kongresa, brošura i svih mogućih manifestacija. A rezultat je ipak, u odlučnim časovima, bio uvek negativan. ... Javljaju se težnje malih nacionalnih jedinica da se odvajaju od svojih saplemenika, da bi bile „svoje” i tobože nezavisne. I to cepkanje provode i žele da provode baš u vreme, kad moćni nemački Rajh dovršava konačno delo ujedinjavanja svih Nemaca ... da mali ne mogu izdržavati utakmicu s velikima. Njihov je jedini izlaz da se što čvršće povežu među sobom, pa da s iskrenim međusobnim osloncem očuvaju svoje pozicije i svoju slobodu. Inače, sudbina im je je jasna. Pre ili posle oni će svoju lađu morati vezati za nekog moćnog i silnijeg, koji ih neće primiti pod zaštitu bez znatnih žrtava bilo političke bilo materijalne prirode. Kobno shvatanje malih je njihova kratkovida sebičnost. U težnji da ostvare ono što je njihov san i žudnja oni se ponekad bacaju u zagrljaj velikih, ne misleći na posledice.

Zaslepljuje ih momentalni uspeh. Mali, oni sve vide u malom, i lišeni su širokih koncepcija. U slepilu ponekad poraz svog brata smatraju kao sopstvenu korist. I svoj kenjkavi glas pridružuju horu velikih pobednika sa uverenjem da ih ovi smatraju kao dostojne sebe. To razbijanje snaga ima kao prvu posledicu, pored gubljenja slobode inicijative i stvarne samostalnosti, strahovito gubljenje vere u sebe. Nisu retka defetistička pitanja : šta možemo mi u ovoj ili u onoj situaciji, kad su podlegli veći i spremniji; šta mogu mali prema velikima. Doista, kad svaki mali istupi pojedinačno sam za sebe on je nemoćan i biva pregažen skoro u tren. Tako je bilo na Balkanu, u Srednjem Veku, kad su nadirali Turci. ... Međusobno zavađene, vođene sitnim strastima i zakrvavljene zbog lokalnih pitanja, one su tek u poslednjem grču došle do saznanja da bi njihova sudbina bila drukčija, da su sve, u odlučnom času, znale pribrati sve svoje snage i zajednički se suprotstaviti napadaču. Saznanje je došlo kasno i sazrelo je tek u periodu zajedničke patnje. ... Šta vredi, ako svi mi iz reda tako mislimo i osećamo, kad tako ne misle i svi drugi oko nas, oni s kojima smo se sporili ili još sporimo i koji na nas gledaju kao neprijatelji, iako su u sličnom položaju kao i mi? ... Udruženi u dvoje, u troje, ili još u više, mi ćemo dobiti više i stvarne i moralne snage. Delovaće primer kad se za ljubav najvišeg žrtvuje usko i sitno, delovaće makar se u to s početka i neverovalo. Snaga ideje i samopregora jače su mnogo nego što se misli. Naročito, kad nije u pitanju agresivnost nego samoodbrana. Naša je dužnost s toga, da svom energijom tražimo u prvom redu pribiranje svih sopstvenih snaga, koncentraciju duha i rada, da bi pred velikim zadacima bili što čvršće povezani i što spremniji organizovani. ... Da se digne duh, povrati poverenje, i da se stvore uslovi za dalji rad pribiranja. Kad počnemo od sebe možemo apelovati na druge. ...S koncentracijom doći će i vera u sebe. Jer ona bi značila odlučnu volju da se čuva i očuva ono što je čast nacije i zašto su prinošene najveće žrtve. U korenu treba preseći izmećarsko nuđenje tuđinu i iskorišćavanje političke konjukture. Koncentracija znači ujedno težnju, da narod sam traži i nađe svoj put i da na sebe uzme i najveću odgovornost, ali i najveća prava. Svaki drugi put nije u našoj narodnoj tradiciji. ...“.

Kao deo svog zajedničkog rada sa kulturnim društvima Kolo Srpskih Sestara poklonilo je 100 komada svog kalendara „Vardar” Savetu srpskih kulturnih društava za narodne čitaonice. Glavni odbor K.S.S. primio se da proda 100 komada Spomenice dra Valtazara Bogišića. Kolo Srpskih Sestara Ohrid prodalo je dve spomen-knjige „Tridesetogodišnjica od smrti pok. D-r Baltazara Bogišića”. Odbor gospođica Kola Srpskih Sestara bio je član omladinske sekcije „Saveta srpskih kulturnih društava”, a njihov delegat postao je član uprave omladinske sekcije. Svako društvo u ovoj omladinskoj sekciji izabrao je temu koja je trebala da se izradi i štampa. Odbor gospođica izabrao je temu : „Žena na selu-čuvanje narodne nošnje i narodnih običaja”. Omladinska sekcija Saveta srpskih kulturnih društava organizovala je tečajeve za narodno prosvećivanje na Kolarčevom Univerzitetu. Tri članice iz Odbora gospođica bile su određene da svrše tečaj. (5) U velikoj dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, 12 novembra 1939 godine pripremano je održavanje nacionalne manifestacione akademije. Priređivalo ju je Udruženje rezervnih podoficira Kraljevine Jugoslavije, i uredništvo časopisa udruženja „Narodna država“. Manifestaciona akademija bila je pod pokroviteljstvom ministra vojske i mornarice generala Nedića. Pored predsednika udruženja trebalo je da govore divizijski general Grgur Ristić, književnik N. Bartulović i Boža Martinović, urednik „Narodne države“. U drugom delu programa trebalo je da učestvuju članovi Narodnog pozorišta, guslari, hor željezničkog muzičkog društva, itd. U proglasu je istaknuto da „ova akademija znači početak rodoljubive akcije Udruženja rezervnih podoficira, u cilju da okupi ceo narod, u znaku spremnosti za odbranu otadžbine, i da po svojoj suštini ima značaj opšte narodne manifestacije“. (6) List „Sokolski glasnik” preneo je iz „Seljačkog kola“ članak Adama Pribićevića u kome je između ostalog izneto : „I u ovom času narod jasno osjeća opasnost i prosto je sav u nekoj jezi. Ne od straha, no što ne vidi da se na vrhovima ta opasnost s istom jasnoćom nazire. Narod zna da se u časovima smrtne opasnosti mora sabrati sva snaga, kako bi se se opasnosti othrvali. Međutim, oni koji bi trebali da kolo vode, nemaju pameti da istupaju pred narod zajednički, s onim samo, što je danas naša zajednička briga. S istinskom odvratnošću narod gleda kako se u ovom prelomnom trenutku našeg života, prave sitne partijske spekulacije, drže partijske konferencije, verbuju partizani, progone i ozlovoljavaju partijski protivnici raznim upravnim zloupotrebama.

U času teške opasnosti, narodu treba dići vjeru, moral. Zato na čelo države sve one kojima je misao samo u našoj državi i svi pred narod samo s onim što je danas opšta narodna briga. Svako voli svoju partiju i one trebaju narodu. Ali narodu prije svega ide država i treba mu više od partija." (7) Sokolsko društvo Beograd III je na inicijativu pročelnika NOO, brata Radoslava Vojnovića, priredilo tečajeve iz sokolske odbrambene pripravnosti. Tečajevi aktivne i pasivne zaštite predviđeni su za sve pripadnike kao i upoznavanje sa predmetima iz odbrane. Tečaj su mogli da pohađaju i ostali građani iz okoline Sokolskog društva Beograd III. Predavači su bili svi stručna lica. Obuka u tečajevima trajala je četiri meseca, tri puta nedeljno. Tečajevi su otvoreni 3 novembra 1940 godine u prisustvu delegata Saveza Sokola Radmila Grđića, generalnog sekretara, i Jove Šepe, sekretara NOO, delegata župe Beograd, M.Stojanovića i D. Jovanovića, predstavnika patriotskih društava Smederevskog Đerma i okoline i celokupnog članstva Sokolskog društva Beograd III kao i svih predavača na tečajevima. Pročelnik NOO, brat Radoslav Vojnović, između ostalog istakao je : „Sokolstvo smatra za dužnost da metode svoga rada potpuno opredeli prema razvoju događaja i da sve svoje moralne snage i materijalna sredstva stavi u službu odbranbenih zadataka, koji su našoj Otadžbini prva i najvažnija briga. Svi mi, i sokoli i građani, imamo i pravo i dužnosti u ovoj zemlji. Ali da uzmognemo uživati prava, potrebno je da izvršavamo i sve svoje dužnosti sa punim žarom svojih patriotskih osjećaja. Vratimo se u prošlost i iz nje crpimo snagu za budućnost! Na nama mladima je budućnost Otadžbine.“ Održana je konferencija vođstva NOO i nastavnika tečaja u pogledu rada. Tečajevi su trebali biti završeni 3 februara 1941 godine. Prvo predavanje održano je 4 novembra 1940. Bilo je prisutno preko 150 lica. (8)

U burnim događajima oko razbijanja Čehoslovačke 1939 godine reakcije su bile različite u Jugoslaviji. Deo hrvatskih nacionalista slavio je odvajanje Slovaka od Čeha kao primer koji treba slediti. Po Franji Pavešiću trebalo je da Hrvati odbace štokavicu i vrate se čakavštini kao svom jeziku. Da se time potpuno odvoje od Srba. Drugi deo kao književnik Niko Bartulović isticao je da Hrvati ne trebaju takvu slobodu kakvu su tada postigli Slovaci. On je bio opredeljen za Jugoslaviju. Srpska i jugoslovenska društva su se udružila da bi se pripremala za događaje koji su trebali da nastupe. Radili su na snaženju rodoljubivog duha najširih slojeva naroda. Istoričar Vladimir Ćorović bio je zastupnik ideje koncentracije svih snaga. Nasuprot rodoljubivih društava tadašnje političke partije su se bavile samo svojim interesima. Stvaranjem NDH 1941 godine Hrvati su izabrali svoj put. Nasuprot njima Niko Bartulović je izabrao Jugoslaviju. Pošto se istorija vrlo često ponavlja, iskustva iz prošlosti mogu biti značajna i u sadašnjem vremenu. Ali ljudi često ništa ne nauče iz istorije.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. „Ratni pomenik”, Beograd, juna 1939, br. 3, str. 1;
2. „Duh vremena“, „Bratstvo“, Osijek, 10 maja 1939, br. 5, str. 90;
3. „Jedan primerak „gotske ideologije“, „Sokolski glasnik”, Beograd, 7 april 1939, br. 14, str. 7;
4. „Jedan primerak „gotske ideologije“, „Sokolski glasnik”, Beograd, 7 april 1939, br. 14, str. 7;
5. Vladimir Ćorović, „U sudbonosnim časovima”, str. 45-48, „Izveštaji o radu glavnog odbora kola srpskih sestara u Beogradu, njegovih odbora u zemlji i srodnih društava za 1939/1940 poslovnu godinu”, str.5, 8, 9, 58; „Vardar XXX Kalendar Kola Srpskih Sestara za prostu 1941 godinu”, Beograd 1940;
6. „Velika nacionalna manifestacija u Beogradu“, „Sokolski Glasnik“, Beograd, 10 novembar 1939. br. 45, str. 3;
7. „Glasovi štampe“, „Sokolski Glasnik“, Beograd, 8 novembar 1940, br. 45, str. 4;
8. J.m. „Nastavak tečajeva u društvu Beograd III“, „Sokolski Glasnik“, Beograd, 8 novembar 1940, br. 45, str. 4;