Rasprave u sokolskoj štampi o maloruskim sokolima

Sokolski pokret širio se među svim slovenskim narodima. Javio se i kod Ukrajinaca u istočnoj Galiciji u Austro-Ugarskoj Monarhiji. Telovežba je počela u istočnom delu Galicije krajem 19 veka. Prvi je počeo propagirati gimnastiku inž. B. Nagirnij 1866. u Lavovu, u ukrajinskom časopisu „Batkovščuna”. Inteligencija se nije interesovala, pa je propagiranje bilo usmereno na sela i vodila ka osnivanju vatrogasnih društava. Prvo društvo „Sokol” bilo je vatrogasno, osnovano 1894. u selu. Pored naziva Sokol koristio se i ime „Sič” kao narodni ukrajinski.

Prvo telovežbeno društvo „Sič” bilo je osnovano u Beču 1892. od ukrajinskih učenika visokih škola. Prvo telovežbeno društvo „Sokol” osnovano je u Lavovu 1894. Od te godine počinju redovne vežbe. (1) Društva su delovala po selima i manjim gradovima pa su smatrani za seosku organizaciju. „Siči” su se trudili da održe nošnju. Članovi su nosili crvenu vrpcu preko grudi, i još crveno pero i zvezdu na kapi ili šeširu. „Sičovik” je nosio batinu, koja je imala za držalje malu sekiru „toperec”. U njihovom statutu stajalo je da se nijedan sveštenik nije mogao primiti za člana. Za vreme Austrije bili su proganjani, hiljade članova bilo je kažnjeno zatvorom ili novčanim globama. Drugi koji su se zvali „Sokili” bili su klerikalni. Pošto su prvo postojali poljski sokoli koji su narodu bili nesimpatični, onda su sokolska društva iz gradova osnivala „sička sokolska društva” kao svoje filijale po selima. Ona su bila pod uticajem sveštenstva.(2) Siči su bili osnovani 1900. sa sedištem u Voliniji. Sokilima je sedište bilo u Lavovu. U Americi (SAD) bio je osnovan 1892. „Soko Sojedinjenija” Karpatoruske omladine. Pokrenuo je 1914. časopis „Soko Ujedinjenija”. (3)

Bile su u „Sokolu” u Lavovu 4 komisije : 1. za izradu nošnje, 2. vatrogasna, 3. zabavna, 4. građevna (sokolane). U prvim godinama rada nije društvo bilo mnogo aktivno. Kad je pristupio mladi profesor gimnazije J. Boberskij, uneo je novi život u društvo svojim agilnim radom i vlastitim primerom. Organizirao je vatrogasne kurseve i telovežbene svečanosti. Znao je pronaći način za stvaranje fondova. Napisao je i izdao mnogo knjiga i brošura iz raznih struka telovežbe i sporta. Od 1903. uveden je u „Sokolu” „učiteljski kružok” koji je pripremao instruktore i instruktorke sokolske (prednjake). Njegovim radom bio je povećan broj prednjaka i prednjačica, koji su polagali ispite iz telovežbe na lavovskom univerzitetu. Godine 1909. promenjena su pravila, a naziv „Sokol” promenjen na „Sokol Batko, Sokil-Batko, savez tjelovežbeno-vatrogasnih društava”. Društva su širila svoje delovanje na celu istočnu Galiciju. J. Bobersko je izabran 1918. za „holova”. Društvima (filia) bilo je slobodno izabrati naziv : „Sokil” ili „Sič”. Prvo društvo Lavovskog sokola osnovano je u Stanislavovu 1902. Mesečnik „Sokolskj Vistu” počeo je izlaziti 1906. ... .Župski sletovi „Sokola” i „Siča” priređivani su po „Sokolu Batkom” a u vezi sa „Ukrajinskim Sičovim Sojuzom” 1911. Iste godine bio je prvi slet u Lavovu. Iduće 1912 godine Ukrajinci su učestvovali na svesokolskom sletu u Pragu. U manjem opsegu bili su sletovi u Kolomuji i u Struji. Vrhunac rada bio je slet „Sokola” i „Siča” u Lavovu 1914, a na uspomenu 100-godišnjice rođenja Tarasa Ševčenka. Na sletu je učestvovalo 10.000 vežbača što muškaraca, što žena. Pre Prvog svetskog rata u „Sokolu Batka” osim „Ukrajinskim Sičovim Sojuzom” bilo je organizovano 30 telovežbenih društava „Sokol”, 552 telovežbena vatrogasna društva Sokol i 311 telovežbena vatrogasna društva Sič. Bilo je 893 društva, koja su imala skoro 50.000 članova. Razlika između „Sokol” i „Siča” je bila prvo u tome da se Sokol širio po gradovima i trgovištima, a Sič po selima. Kasnije su razlike bile političke. Sokol Batko bio je pod uticajem liberalne stranke, dok je Sič bio pod uticajem socijalno-radikalne stranke. To nije sprečavalo ni Sokole ni Siče da rade uzajamno, pa su priređivali sletove i priredbe. Telovežbeno-vatrogasna društva Sič osnovao je dr. Kiril Triljovski. Njegovim zalaganjem osnovan je „Ukrajinski Sičovim Sojuzom” 1912. U Bukovini je postojao „Ukrajinskim Sojuz Sičej” koji je imao 6 župskih Sojuza Sičovih. Posle Prvog svetskog rata „Sokol-Batko” započeo je svoje delovanje u Lavovu 1921. Poljska vlada sprečavala je ponovno osnivanje društava. „Sič” obnovio je svoje delovanje 22.1.1922. Sičov slet bio je 24.6.1923. Poslednji slet bio je u Lavovu 22.6.1924. U istočnoj Galiciji bili su osnovani skauti pod imenom „plastun” i „plastunka”. Širili su se od 1912. Sokol III u Lavovu osnovao je prvo „plastovo” društvo i poklonio izvezenu zastavu. Zastava je bila konfiskovana od poljske policije. „Lavovska kuratorija” (školska uprava za istočnu Galiciju) naredila je da niko od studenata ukrajinskih (privatnih) i poljskih (državnih) škola ne može biti članom „plasta”. „Plast” je nastavio da radi uprkos toj odluci.(4) U Pragu je oktobra 1925. osnovan Savez ukrajinskog Sokolstva u Čehoslovačkoj republici. (5) Prvo ukrajinsko društvo osnovano je 1894. u Lavovu. Do osnivanja drugog društva prošlo je 8 godina. Osnovano je 1902. 5 jedinica, ali naredne godine 70. Od 1903. broj jedinica je naglo rastao. Pred Prvi svetski rat bilo je 974 jedinice. U ratu su borbe vođene u Galiciji, na terenu gde su se razvijala ukrajinski sokoli. Posle rata veći deo Galicije pripao je Poljskoj. Društva su obnovila rad 1921. i do 1934. bilo je 586 jedinica. Na svaku jedinicu je prosečno dolazilo 70 članova, sve zajedno 21.000. Glavni organ je bio „Sokilski Visti”. (6) U knjižici „Sokolstvo”, minijaturna biblioteka, br. 61-64, koja je izašla u Novom Sadu, 1929, istaknuto je da je posle Prvog svetskog rata, usled teških prilika koje su postojale između Poljaka i Ukrajinaca zaostao sokolski život. Glavno društvo je bilo u Lavovu. Pod uticajem Lavovskog društva bilo je 48 društava, koja su bila odeljenja lavovskog društva. Bilo je i nekoliko društava u Volinju. Nisu bili učlanjeni u Slovensko sokolstvo. (7) U 1934 godini „Sokolski Glasnik“ koji je izlazio u Ljubljani pisao je deo članka o ukrajinskim sokolima pod naslovom „Šta s ukrajinskim Sokolstvom“. Nekoliko ukrajinskih sokolskih društava u Čehoslovačkoj izdavalo je svoj mesečnik „Ukrajinski Sokil“. Uglavnom je radilo ukrajinsko sokolstvo u Poljskoj. U Poljskoj je tada delovalo oko 350 društava, a na papiru ih je postojalo oko 460. I taj broj je bio za upola manji nego što je bilo pre rata. Zadnjih godina ipak se osećao napredak rada i porast broja članova. Na jedno društvo je dolazilo 73 člana, dok je prošle godine bilo 63. U Ukrajinskom sokolskom savezu je bilo učlanjeno oko 35.000 osoba. Radili su uglavnom u predratnoj Galiciji, oko sokolskih centara Przemisla, Stanislava, Strija, Drohobića, dok je centar bio u Lavovu, gde je trebao da se 1934 godine održi veći ukrajinski slet. Ukrajinski sokoli nisu bili učanjeni u Savezu slovenskog Sokolstva, niti su tražili da budu primljeni. Njihov osnivač, prvi vođa i starosta Saveza pre rata profesor Boberskij živeo je u Tržiću, u Dravskoj banovini, u Kraljevini Jugoslaviji. Pitanje pristupanja ukrajinskog sokolstva u SSS nije bilo lako jer nisu radili u svojoj državi, već isključivo u Poljskoj.(8)

Na Telovežbenoj visokoj školi u Berlinu bilo je leta 1923. upisano 92 slušatelja i 38 slušateljice. Od toga su bila 2 Ukrajinca. (9) Okružni slet podkarpatske župe održan je u Svaljavi 8 juna 1924. prilikom otvaranja prvog sokolskog doma u Podkarpatskoj Rusiji. Cela župa, članica ČOS, imala je članove – podkarpatske Ruse. Razvoj sokolstva bio je osiguran jer su naraštajske vrste bile brojne. (10) Sokoli u Ljubljani su prenosili sokolske vesti bez komentara. Amerikanski Ruski Soko imao je 9 župa, 337 odbora i 19.000 članova. Izdavali su list „Soko Sojedinjenija”.(11) Amerikanskij Ruskij Sokol Sojedinenja bio je samostalan odsek potpornog društva “Sojedinenija Greko-katoličeskih Ruskih Bratstv”. Sokolski odsek “Sojedinenija” osnovan je 1910, te je tad imao 12 društava i 262 člana. Prošle godine imao je 350 društava, koja su bila podeljena u 10 župa. Svih pripadnika bilo je oko 20.000. List odseka bio je “Amerikanskij Ruskij Sokol”, koji je izlazio svake nedelje. Održali su u Geri (Indijana) 22 i 23 juna 1929. svoj peti slet. (12)

U svečanoj sokolskoj povorci na sletu u Pragu 6 jula 1926. kroz ulice Zlatnog Praga bilo je i 14 gostiju iz Ukrajine. (13) Drag. Vasiljević objavio je članak „O Ukrajincima i njihovoj zemlji.” u „Sokolskoj misli” koju je izdavalo sokolsko društvo u Somboru. Istakao je da je čudno kod Slovena, da dok jedni propovedaju potrebu zbližavanja i ujedinjenja, drugi ukazuju na razlike, koje treba da dele Slovene. Ako vidnih razlika nije bilo, oni su ih tražili, veštački ih stvarali i izmišljali. U Austriji su učili da u Galiciji žive osim Poljaka i Ruteni. Srpski sokoli su mimo te nauke, znali da su to Malorusi, koji su sa Velikorusima i Belorusima bili jedan narod. Intelektualci i političari (Hruševski, Rudnicki i dr.) zastupali su tezu da su Ukrajinci poseban narod i uz priznanje imena i jezika tražili su političku samostalnost. Pisac članka je smatrao da ime Ukrajina pokrajinsko, nešto slično kao krajine i krajišnici u borbi sa Turcima. Austrija je imala svoju Krajinu za odbranu južnih granica. Bili su to graničari sa Korduna (Petrinja, Glina), Like i gotovo cele Slavonije. Ali niko nije govorio o posebnom narodu. Ukrajinac je bilo ime mlađeg datuma, dok je starije ime bilo Malorus ili samo Rus. Maloruski seljak u Karpatima i Galiciji nije upotrebljavao ime Ukrajinac i nazivao je sebe Rusom. Česi su oblast koju su imali i na kojoj su živeli Malorusi dali naziv Podkarpatska Rus. Razlika je bila u tome da manji deo Malorusa i to onaj u Galiciji bio po veri grčko-katolički. Za vreme carističke Rusije političko i kulturno vođstvo pripadalo je Velikorusima. Piscu članka je izgledalo da je to najviše doprinelo tome, da su se Ukrajinci nelagodno osećali u ruskoj državi i počeli iznositi preko svojih poslanika u Dumi autono-mističke zahteve. Prvi put je „Ukrajinska narodna republika” proklamovana u Kijevu novembra 1917. Kad su Nemci ušli u Ukrajinu Petljura, koji je bio državni činovnik u Petrogradu, ostavio je službu u prestonici i pohitao na Dnjepar. Posle sloma Centralnih sila državom je upravljao direktorij kome je na čelu bio pesnik Viničenko, a Petljura hetman i ministar vojske. Tu državu je pregazio boljševički talas. Petljura je sklopio savez sa Poljacima. Pilsudski i Petljura pokušali su 1920. da oslobode Kijev i vaspostave nacionalnu državu koja bi bila predstaža Poljske. Zbog pobede Sovjeta nisu uspeli u tome. (14) Sokolska štampa je izveštavala i o prisustvu ukrajinskih sokola na priredbama ostalih sokola. Okružje čehoslovačkog sokola priredilo je 26 maja 1934 godine u Zdolbunovu, u Voliniji na tadašnjoj sovjetskoj granici, naraštajska takmičenja. Tom prilikom priredilo je tamošnje društvo javni nastup. U povorci kroz mesto učestvovao je većinom naraštaj uz preko 200 drugih osoba sa poljskom vojničkom muzikom. Tom prilikom posetili su sokolsku priredbu Čehoslovaka i zastupnici poljskog i ukrajinskog Sokolstva. (15)

U srpskoj javnosti nasuprot Hrvatima bilo je dileme da li su Ukrajinci zaista poseban narod ili su Malorusi. U „Sveznanju” koju je 1937. izdalo „Narodno delo” stajalo je : „Ukrajinski, maloruski jezik”. (16) Za Hucule u „Sveznanju” napisano je da su ogranak Ukrajinaca, sami se zovu Hristijani ili Rusi; ime Huculi dali im Rumuni. ... svi grkokatolici. (17) U okviru proslave tridesetogodišnjice osnivanja sokolskog društva Skoplje priređena je jubilarna akademija u Narodnom pozorištu u Skoplju 25 juna 1939. U Spomenici o proslavi istaknuto je da je u devetoj tačci odsek Ruskog sokola izveo narodnu malorusku igru Gopak. (18) Sokolsko društvo Beograd-Matica priredilo je 16 marta 1940. Sveslovensko veče. U izveštaju sa proslave istaknuto je da su u devetoj tačci programa članovi i članice Ruskog sokolskog društva izveli narodnu malorusku igru Gopak. (19) Članovi sokola koji su znali češki jezik prevodili su sa češkog knjige na srpski. U knjizi „Pedagoška Čehoslovačka” koju je 1938. uredio Milić R. Majstorović a preveli su Ferd. Maslić i Konstantin Grubačić, stajalo je da su češke prosvetne vlasti imale problema u Podkarpatskoj Rusiji jer su jedni tražili nastavu na ukrajinskom, a drugi na ruskom jeziku. Knjiga je bila beogradsko izdanje Jugoslovenskog učiteljskog udruženja. (20)

Sokolska štampa izveštavala je i o Ukrajincima koji su bili članovi sokolskih društava u Jugoslaviji. Jedan od njih bio je Vladimir Moklović. Rođen je u Stanislavu, koji je u međuratnom periodu bio u Poljskoj. Bio je Ukrajinac. Verovao je i to uvek naglašavao, da će ujedinjeno Slovenstvo preporoditi svet. Njegov otac je bio pansloven i neprijatelj Austrije. Zato su ih obojicu početkom rata 1914. austrijske vlasti internirale u logor za internirce. U logoru su pored gladi i zime harale bolesti. Posle su ga uzeli u austrijsku vojsku i poslali na italijanski front. Posle rata javio se dobrovoljno u narodnu vojsku Ukrajine. Kad su crveni pobedili, morao je da beži, pa je preko Rumunije, Čehoslovačke i Austrije došao u Zagreb. Upisao se na gospodarsko-šumarski fakultet zagrebačkog sveučilišta. Izdržavao se radeći u redakciji jednog dnevnika uz malu platu. Klicu teške bolesti zadobio je u Prvom svetskom ratu, a neprestana borba za opstanak pogoršala je bolest iz dana u dan. Umro je kad mu je bilo 30 godina. O njemu je pisao Borivoj Vuksan u časopisu „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”. U Sokolskom društvu Zagreb I radio je od njegovog osnivanja kao član orkestra društva, pokazujući veliki umetnički dar. Dolazio je redovno na vežbe sokolskog konjičkog odelenja, gde je bio jedan od najboljih jahača. Svi su ga voljeli zbog njegove karakternosti, finog duha i blagosti. Bio je dobar drug, požrtvovan prijatelj, a narod je voleo kao da je u njemu rođen. I baš zato što je umro daleko od svog zavičaja, sokoli su čuvali večnu uspomenu. Sahranjen je 1 maja. U ime Sokolskog društva oprostio se brat Dušan Bogunović. (21)

Sokolstvo se iz Češke širilo među svim slovenskim narodima. Mnogo kasnije i među Ukrajincima i Rusinima u Galiciji. Nasuprot poljskim sokolskim društvima u Galiciji osnovana su ukrajinska društva. Pojavila su se dva tipa društava. Jedno antiklerikalno a drugo pod uticajem sveštenstva. Ipak učestvovala su zajedno na sletovima i na svesokolskom sletu u Pragu. U redovima jedinstvenog sokola u Jugoslaviji bilo je različitog gledišta da li su Ukrajinci posebna nacija ili Malorusi. Izdvojili su prostor u svojoj štampi da bi raspravljali o tom pitanju. Srpski sokoli smatrali su da su Ukrajinci u stvari Malorusi. U članku „Malorusko Sokolstvo” u knjižici „Sokolstvo”, minijaturna biblioteka, br. 61-64, koju je izdala knjižara „Slavija” u Novom Sadu koristili su se nazivi Ukrajinci i Rusini. Njihovo shvatanje podupiralo je saznanje da su čehoslovačke vlasti morale na zahtev stanovništva u Podkarpatskoj Rusiji da uvode nastavu u škole ili na ruskom ili na ukrajinskom. Isto tako iseljenici u SAD koristili su ime Rus i osnovali su Amerikanski Ruski Soko. Hrvatski pisci u sokolskoj štampi u Jugoslaviji pisali su isključivo o ukrajinskim sokolima i ako nisu bili deo Saveza Slovenskog Sokolstva, ali su učestvovali u povorkama na svesokolskim sletovima u Pragu. Slovenci su uglavnom prenosili saopštenja drugih bez komentara. Usled toga svako je pisao o tome na svoj način, uprkos postojanja i delovanja u jedinstvenoj sokolskoj organizaciji. To je signaliziralo da postoje dublja neslaganja oko identiteta koja će kasnije izbiti na površinu, kako između Ukrajinaca i Rusina tako i između Srba i Hrvata. O tom pitanju održana je Internacionalna konferencija „Problemi konstrukcije identiteta u post-sovjetskom i post-jugoslovenskom prostoru” u Beogradu 11 i 12.5.2023. Zbornik radova sa tog skupa izdat je pod naslovom „Konstruisanje sintetičkih nacija” 2024. u izdanju Instituta za evropske studije. Jedan od radova sa tog skupa bavio se konstruisanjem ukrajinske nacije.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. B. Bučinsku (Lavov) „Ukrajinske tjelovježbene organizacije”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, mart-april 1926, br. 3 i 4, str. 43, 44;
2. Ante Brozović, „Historija Sokolstva”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, mart-april 1926, br. 3 i 4, str. 38, 39;
3. „Malorusko Sokolstvo”, „Sokolstvo”, minijaturna biblioteka, br. 61-64, Novi Sad, 1929, str. 93, 94;
4. B. Bučinsku (Lavov) „Ukrajinske tjelovježbene organizacije”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, mart-april 1926, br. 3 i 4, str. 43, 44;
5. „Savez ukrajinskog Sokolstva”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, Novembar-Decembar 1925, br. 11 i 12, str. 244;
6. Uredio Ante Brozović, „Ukrajinsko sokolstvo”, „Sokolski Zbornik Godina I”, Beograd, 1934, str. 179;
7. „Malorusko Sokolstvo”, „Sokolstvo”, minijaturna biblioteka, br. 61-64, Novi Sad, 1929,
8. „Slovensko Sokolstvo“, „Sokolski Glasnik“, Ljubljana, 1 juna 1934, br. 23, str. 2;
9. „Na telovadni visoki šoli v Berlinu”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 31 januara 1924, br. 2, str. 20;
10. „Prvi sokolski dom v Podkarpatski Rusiji”, „Sokolski Glasnik”, U Ljubljani 15 septembra 1924, br. 16-18, str. 268;
11. Malorusko Sokolstvo”, „Sokolstvo”, minijaturna biblioteka, br. 61-64, Novi Sad, 1929, str. 93, 94;
12. „Američko Sokolstvo”, „ Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 28 februara 1930, br. 3, str. 5;
13. „Slovensko Sokolstvo”, „Sokolska misao”, Sombor, 1 septembra 1926, str. 207;
14. Drag. Vasiljević, „O Ukrajincima i njihovoj zemlji.”, „Sokolska misao”, Sombor, 1 septembra 1926, str. 199-202;
15. „Delovanje češkoslovačkog Sokolstva u Voliniji“, „Slovensko Sokolstvo“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 5 oktobar 1934, br. 41, str. 2;
16. „Ukrajina”, „Sveznanje”, „Narodno delo”, Beograd, Štampano u Zagrebu, 1937, str. 2397;
17. „Huculi”, „Sveznanje”, „Narodno delo”, Beograd, Štampano u Zagrebu, 1937, str. 2584;
18. Načelnik Ćirilo Dimić, Načelnica Desanka Martinović, „Izveštaj načelništva”, „Sokolsko društvo Skoplje-Matica”, „Spomenica o proslavi 30godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god.”, Skoplje, 1940, str. 51;
19. „Vesti Sokolskog društva Beograd-Matica”, „Oko sokolovo”, Beograd, 15 maj 1940, br. 5 i 6, str. 102;
20. Uredio Milić R. Majstorović, „Pedagoška Čehoslovačka” 1938. Pedagoška biblioteka Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, br. 7;
21. Borivoj Vuksan, „Brat Vladimir Moklović”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, juni 1926, br. 6 i 7, str. 135;