Srpski pregaoci u Budimpešti

Mase srpskog naroda su na čelu sa tadašnjom elitom (plemići, trgovci i sveštenstvo) izbegle iz Srbije u Ugarsku 1690. Kasnije su izbegli i 1740. Naselili su se u tadašnjem Budimu, Pešti i Sent Andreji. U to doba Sent Andreja je većinom bila srpski grad, a susedna Budimpešta zbog univerziteta bila je centar srpske inteligencije. U Pešti je 1826. osnovana Matica Srpska.

I posle jačanja Novog Sada i Beograda kao srpskih centara Srbi u Budimpešti nastavili su da potpomažu obrazovanje srpske omladine. Sava Tekelija je u Pešti osnovao svoju zadužbinu Tekelijanum 1838. Zadužbina je osnovana da bi se školovali siromašni a najbolji đaci i studenti iz svih krajeva u kojima su živeli Srbi. U Zgradi zadužbine delovala je Matica Srpska do preseljenja u Novi Sad 1864. Osim Tekelijanuma u Budimpešti su do Prvog svetskog rata delovala i druga srpska društva. Najznačajnije bile su Srpsko privredno društvo Privrednik i Srpski soko. Lazar Dunđerski osnovao je u Budimpešti vaspitni zavod za srpsku žensku decu Angelianum. (1)

Kad je Franja Josif posetio Zagreb 1895. hrvatski šovinisti krenuli su u razbijanje srpskih radnji. Stradale su i radnje Hrvata koji su prešli u pravoslavnu veru. Bili su oterani šegrti i pomoćnici. Oni su zatražili pomoć od paroha Amvrosija i Srba građana. Osnovan je Privremeni odbor koji je zbrinuo šegrte i pomoćnike izbačene iz radnji. Taj Privremeni odbor bio je početak rada društva Privrednik. Mlađi svet tražio je pomoć i zaštitu. Tako se širilo društvo Privrednik. (2) Sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, ali Privrednik nije priznavao tadašnje državne granice, pa se aktivnost Privrednika rasprostirale na sve srpske zemlje. Smeštao je na trgovinu i zanate srpsku decu iz Austro-Ugarske, Srbije i Crne Gore.(3) Društvo Privrednik je u svom radu sarađivalo sa srpskim sokolskim društvima koje je u Austro-Ugarskoj monarhiji predvodio dr. Laza Popović. Sve filijale radile su do početka Prvog svetskog rata, kada su morale da prestanu sa radom. (4)

„Filijala Srpskog sokola iz Kikinde, u Budimpešti, je osnovana 1913. godine. U dopisu koji ima obligatni sokolski monogram, a na vrhu lista štampani natpis: Srpski soko Budimpešta, upućenom, iz Budimpešte, Srpskom sokolu iz Kikinde, od 2. novembra 1913. godine, stoji: „Bratskom starešinstvu“ Srpskog sokola u Velikoj Kikindi. „Srpska budimpeštanska omladina je osnovala prošle godine u „Kolu Mladih Srba“ jednu sekciju, koja je trebala, da bude ono, što je na drugim mestima Soko. No tako se nisu mogli ispunjavati svi zadaci, koje nam Soko nalaže. Stoga se obraćamo bratskom sokolu u Velikoj Kikindi i njegovom Strešinstvu, i molimo, nas primiti u svoju zajednicu, kao svoju filijalu. S bratskim pozdravom.“ Pismo su potpisali dr Kosta Desimirović, kao strešina i Stojan Grgurov, kao tajnik.

Aleksandar Petrović, tada student medicine i stalni gradski fizik, u Velikoj Kikindi, još tada aktivni član Sokolskog društva u Kikindi: “U onom divnom zatišju u oči balkanskog, pa posle svetskog rata, naša celokupna omladina okupljena studijama peštanskog univerziteta pregla je na ozbiljan rad, i to u glavnome u dva pravca: prvo u izgraёivanju samoga sebe kako u stručnom tako i u pogledu opšte naobrazbe, svesna da samo temeljno spremna u svojoj struci i sa širokom kulturom može privrediti svome narodu, i drugo držeći se principa i propovedi Živojina Dačića i Vase Stajića, da dobar nacionalista znači biti čestit i vredan čovek i kao takav aktivno morati pristupiti malom poslu i narodu i pomagati narodni preporod u najširim slojevima naroda i pripremati ga za velika vremena koja su bila na vidiku. Taka omladina prilazila je svakom narodnom poslu sa puno žara i oduševljenja, spremna na sve napore i žrtve. Organizovana u svom omladinskom udruženju „Kola Mladih Srba“ razvila je svoju delatnost u pomenutim pravcima, i u tom kolu rodila se misao da se osnuje i sokolsko društvo, jer je smatrala da kroz sokolstvo može najbolje postići svoje omladinske ideale. Pokušaj da se osnuje jedno samostalno sokolsko društvo propao je usled otpora mađarskih vlasti, te je tako prihvaćen predlog da se omladinsko sokolsko društvo u Pešti pripoji već odobrenom sokolskom društvu u Velikoj Kikindi kao njegova filijala, što je dopisom od 2/11.2013. god. i saopšteno kikindskom društvu. Ova afilijacija bila je u stvari samo formalna, jer je sokolsko društvo u Pešti bilo formirano kao samostalno organizovano telo sa svim časništvom i pregorom rada. Prvi starešina bio je dr Kosta Desimirović, bivši asistent na univerzitetskoj klinici (sada lekar u Beogradu), tajnik Stojan Grgurov student medicine (sada gradski fizik u Somboru), a načelnik je bio Vladimir Jakovljević, student medicine (sada šef lekar na novosadskoj bolnici). Starešina drugi po redu bio je Vojislav Veselinović, student medicine (sada inspektor kraljevske banske uprave u Novom Sadu). Vežbača je bilo oko 20, isključivo univerzitetskih omladinaca od kojih većina sada zauzima vidne položaje u javnom životu. Vežbalo se u gimnastičkoj dvorani Tekelijanuma, koja nije zadovoljila zbog teskobnosti, iz ovoga razloga kao i drugih sokolskih razloga stupili smo u vezi sa ondašnjom češkom sokolskom jednotom, koja je sa oduševljenjem i bratski pristala na saradnju i ustupila besplatno svoje prostorije u kojima smo izmešani sa Česima vežbali i pripremali sa za nastupajući sokolski slet. Osim rada u vežbaonici omladinci nisu gubili iz vida ni dužnost prema našem življu iz okoline Pešte. Kad god jej se dala prilika i ukazala potreba omladina je izletelo u srpska sela, prireёivala sastanke, zabave, te predavanjima, pesmom i muzikom bodrila naš živalj na održavanju svoga imena i jezika, koji je u moru tuёine bio u opasnosti da iščezne. Naročiti uspeh imali smo u selu Lovri, koje se osobito isticalo u težnji za nacionalni opstanak, i koje je po organizaciji svoga jakog nacionalizma dalo je ovo selo u činjenici da su petorica njegovih omladinaca stupili kao dobrovoljci u srpsku vojsku i borili se u Dobrudži. Početkom svetskoga rata prekinula su rad sva naša sokolska društva i time se ugasilo i ono u Pešti. Omladinci posle svršenih studija razišli su se po raznim putevima, ali su u životu i dalje sačuvali svoje visoke sokolske i moralne vrednosti da se i danas po njima upravljaju i rade onako kako su to u svom mladalačkom žaru radili u svom sokolskom društvu“. (5)

Srbi u Budimpešti bili su manjina ali rodoljubi. I kad se Matica Srpska preselila u Novi Sad Budimpešta je nastavila da bude centar za školovanje Srba. Uprkos tome što je rad srpskih društava bio sumnjiv policiji pregaoci su se trudili da Budimpešta bude centar za obrazovanje Srba koji su kad su završili školovanje išli u sve srpske krajeve. Uz Tekelijanum delovala su u Budimpešti kasnije osnovana društva. Srpsko privredno društvo Privrednik dovodilo je dečake na učenje zanata. Sa svoje strane u okviru svog rodoljubivog pregalaštva omladina u Srpskom sokolu priređivala je izlete u okolna srpska sela. Zaslugom Tekelijanuma, Angelijanuma, Privrednika i Sokola... do Prvog svetskog rata Budimpešta je nastavila da bude jedan od srpskih obrazovnih centara. Srpski sokoli iz Velike Kikinde osnovali su društvenu filijalu u Budimpešti, kojoj je prvi starešina bio dr. K. Desimirović. Omladina je učestvovala u radu budimpeštanskog Srpskog Sokola, priređujući izlete u okolna srpska sela i podržavala je narodni duh kod srpskog elementa u Mađarskoj. Naročiti uspeh imali su u selu Lovri, koje je u Prvom svetskom ratu dalo petoricu dobrovoljaca za srpsku vojsku. Danas Srpska samouprava u Budimpešti trudi se da nastavi tu tradiciju i da deli stipendije učenicima u skladu sa svojim mogućnostima.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

---

Napomene:

1. D.P, „Dunđerski Lazar”, Narodna Enciklopedija SHS, I knjiga, Zagreb 1925, str. 680;
2. Đura Terzin, „Privrednik”, Uredio Dušan M. Bogunović, „Srbobran srpski narodni kalendar i čitanka za godinu 1941”, Izdalo „Srpsko Ognjište” u Zagrebu, str. 108;
3. D.P. „Privrednik”, Narodna Enciklopedija SHS, III knjiga, Zagreb 1928, str. 569; „Privrednik jubilarni kalendar za 1937 godinu”, Beograd, str.36, 37, 39; „Privrednikov kalendar za 1933 godinu”, Beograd, str. 36;
4. „Tridesetgodišnjica Sokolskog društva u Velikoj Kikindi”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 10 maj 1940, br. 19, str. 3;
5. mr Velimir Šešum, „Sokolski pokret u Vojvodini od 1869. do 1945. godine”, Doktorska disertacija, Novi Sad, 2014, str. 152, 153;