In Memoriam Vasa Dančua - Tragedija od Sjeničaka do Norveške

Branko Dimović Dimeski u razgovoru sa Vasom Dančuom i njegovom sestrom Dragicom Bjelić Foto: arhiva B. Dimović DimeskiPrisustvovao sam mnogim svedočenjima preživelih svedoka i potomaka iz Drugog svetskog rata. Ta svedočenja često mi prolaze kroz misli, podsećajući me na strahote koje su doživeli i na snagu koju su pokazali.

Rešio sam da ih zabeležim kako bi se njihove priče otrgle od zaborava i ostale svedočanstvo budućim generacijama. Jedno od najupečatljivijih svedočenja koje sam čuo jeste priča čika Vasa Dančua.

Njegove reči, ispunjene bolom i tugom, duboko su me potresle i ostavile neizbrisiv trag. Njegova priča nije samo svedočanstvo o stradanju jednog dečaka i njegove porodice , već o svim nevinim žrtvama koje su stradale tokom rata.

Nažalost, nedavno nas je čika Vaso napustio.

Njegova hrabrost i odlučnost da podeli svoja sećanja svedoče o nepokolebljivom duhu koji ga je pratio tokom celog života. Neka mu je večna slava i hvala za sve što je učinio da se sećanja na stradanja nevinih nikada ne zaborave. Počivaj u miru, čika Vaso.

Tragedija od Sjeničaka do Norveške: Sećanje kroz oči preživelog dečaka

Za vreme Drugog svetskog rata, dečak Vaso imao je samo devet godina. Njegove dečačke snove i bezbrižno detinjstvo oduzeo je krvavi rat.

U svom svedočenju koje je dao meni, govorio je o zlim vremenima i o svemu što su ustaše učinile u njegovom selu. Svoje svedočenje započeo je potresnom rečenicom:

„Selo je najedanput zacrnelo od crnih uniformi”

„Ustaše su ušle u selo i pozvali ljude da izađu iz svojih kuća. Ja sam oca držao za ruku i odeću kada smo izišli”, pričao je Vaso sa suzama u očima, „a oni su mene pokušavali da odvoje od oca, ali sam ga čvrsto držao za ruku”.

Otac mu je tada rekao: „Idi, Vaso, vratiće se tata“. Ali Vaso ga više nikada nije video. Ta rečenica i dalje odjekuje u njegovom sećanju, obavijena tugom i čežnjom. Dok je govorio, suze su mu se slivale niz lice, odajući bol i patnju koje je nosio u sebi sve ove godine.

Nastavio je svoje svedočenje opisom strahota koje je gledao. Ustaše su klale i ubijale ljude po selu. „Dovodili su i ljude iz drugih sela i tu ih ubijali ”, rekao je. Seća se kako su kod jedne kuće zaklali dvoje staraca. Malo dalje, video je čoveka zaklanog tako da mu je pesnica mogla proći kroz otvor na vratu od noža. Sve te strahote gledao je zajedno sa ostalom decom iz sela.

„Kad smo shvatili da nema spasa, otišli smo u Petrovu goru da se sklonimo od smrti”, nastavio je Vaso. „Hrane nije bilo. Sećam se da je moja majka pekla krompir pod ljupnom, a zatim ga žvakala i davala mom bratu, koji je tada bio beba, da jede”. Ti trenuci preživljavanja ostavili su neizbrisiv trag u njegovom sećanju. Zatim su avioni počeli da bacaju letke kojima su pozivali ljude da se vrate kući, tvrdeći da je svanula sloboda. Mnogi su poverovali i vratili se svojim domovima, ali to je bila obmana. „Mnogi su nastradali zbog te laži”, rekao je Vaso, duboko uzdahnući.


Svedočenja koja sam zabeležio od preživelih iz Drugog svetskog rata, uključujući starinu Vasa, dokazuju da su najveći broj Srba odvedenih u logore u NDH bili civili. „Ubijani su i slati u logore širom Evrope samo zato što su bili Srbi.

U Sjeničaku su ustaše u jednom danu odvele 365 ljudi. Porodica Dančuo izgubila je šestoro svojih članova. Otac Vasa Dančua, Marko, kao i njegovi najbliži rođaci, odvedeni su od svojih kuća u selu Sjeničak od strane ustaša, a zatim poslati u smrt u Norvešku.

Svi su mučki stradali i sahranjeni su na ratnom groblju Botn. Među njima su bili: Nikola, Stevan, Rade, Stojan i Mile Dančuo.

Vaso je završio svoje svedočenje sa bolom u glasu, sećajući se svih strahota koje su zadesile njegovo selo i njegovu porodicu.

„Nikada ne smemo zaboraviti”, rekao je na kraju, „jer su njihovi životi i naše uspomene ono što nas drži zajedno, čak i u najtežim vremenima”.

Za portal Rasejanje.info Branko Dimović Dimeski