Zrmanja - od pitkog vrela do pustog sela

Zrmanja Vrelo je naseljeno mesto u opštini Gračac, u jugoistočnom delu Like. Mesto u kojem je pre poslednjeg rata živelo oko dvestotinak stanovnika, a kojih je danas, u ovom predivnom Parku prirode, svega njih dvadesetak.

Jedan od malobrojnih povratnika u Zrmanja Vrelo je i Nikola Dronjak, učitelj u penziji, koji sliku nekadašnjeg života u svom selu teško može porediti sa sadašnjim stanjem.

Sve do kraja Drugog svetskog rata selo Zrmanja imalo je status opštine kojoj su pripadala mesta od Velike Popine pa sve do granice sa Dalmacijom. Nakon rata Zrmanja gubi status opštine i postaje mesni ured. U sklopu Zrmanje tada se, kao i danas, nalaze zaseoci Palanka, Pribudić, Rišta, Kom, Javornik. Ovaj ustanički kraj, kako nam učitelj Nikola pripoveda, najviše je stradao baš u tom periodu Drugog svetskog rata.

– U centru sela i danas se nalazi spomenik koji svedoči o tome koliko je ovdašnjih ljudi, samo u tom periodu, stradalo u bitkama na Sutjesci i Neretvi. Malo je reći da se radi o dve trećine stanovništva. Bilo je kuća iz kojih je poginulo i po četvoro članova jedne porodice. Prvi bataljon Druge dalmatinske činili su uglavnom Zrmanjci, Plavanjci i nešto Ižana. Uglavnom, gro tog bataljona bili su ovdašnji stanovnici, a ime je i nosio po Zrmanjcu, Branku Vladušiću, koje je poginuo u ustanku. Posle rata Zrmanja se počela osipati. U nju se ništa nije ulagalo. Bilo je pokušaja pokretanja neke korpare, ali i to je neslavno prošlo. Ko god je imao nekoga po gradovima, taj je odlazio i omladinu odvodio sa sobom. Ovde su ostajali uglavnom stariji, oni koji su čuvali kuće i imanja – priča nam Nikola.


Tada su se ugasile i kućne zadruge, ali i mnogobrojne porodice koje su brojale i na desetinu članova. Nova naznaka boljeg života za Zrmanju ponovo se javila prolaskom asfalta kroz selo. To je značilo i dolazak autobusa, mogućnost svakodnevnog putovanja i zaposlenja u Kninu ili Gračacu. I taman kada se počelo živeti, kada su ljudi ponovo nalazili razloge da dolaze i ostaju u svom kraju, dolazeće godine brzo proleteše i novi rat nanovo ugasi Zrmanju.

– Poslednji, nesrećni rat je završio ono što prethodni ratovi nisu. Sada u Zrmanji gotovo da više nikog i nema. Nas domaćih Zrmanjaca zvanično je oko četrdeset, ali ta brojka je, mogu slobodno reći, manja svakim dolazećim danom, i sve nas je više u onom delu oko crkve. Tu i tamo dolaze i doseljavaju neki drugi ljudi koji nemaju veze sa ovim krajem. Komunikacija sa njima nije loša, ali to više nije onaj naš narod, onaj mentalitet i gen koji je ovde pripadajući. Drugačija nam je kultura, običaji, način života. Livade su zarasle u korov i trnje, šikara se svuda širi, a sve su to nekada bila obrađivana polja pod kukuruzom, žitom, detelinom. Svako je imao nešto stoke, radilo se mnogo – sa setom u glasu priča Nikola.

Zrmanja se, nekada, kako nam pripoveda, mogla sa Klanca videti. Svuda je bilo prohodno, do reke se svuda moglo, obala bila čista kao suza. Pitkom vodom sa vrela snabdevalo se čitavo selo. Sada je to, po Nikolinim rečima, jedna džungla u kojoj caruju poskok i divlja svinja.

– Doktora nemamo. Trgovine nemamo. Najbliži doktor, kao i trgovina, nalaze se u Kninu ili Gračacu. Penzije su nikakve, pa ako vas neko poveze do grada doktoru ili u kupovinu, morate izdvojiti novca više nego što vredi ono po šta ste krenuli. Svrati i poneki putujući trgovac kroz selo, ali se i tada kupuje samo ono najosnovnije. Evo u našem delu sela, gde smo supruga i ja, maltene smo najmlađi stanovnici, a svakom od nas je po osamdeset godina – kaže Nikola.

Potencijala ima, ali bez ljudi nema ni života

Poslednjih godina sve je više onih koji bi, živeći po velikim gradovima, baš ovde na izvoru Zrmanje kupili sebi kuću, vikendicu i imanje za odmor. Dolazak sve većeg broja turista, posebno u periodu od proleća do jeseni, otvara mogućnost za pokretanje turizma, ponudu smeštaja, apartmana za odmor. Malobrojnima je to i pošlo za rukom, ali nerešeni imovinsko-pravni odnosi najveća su prepreka za one koji se odlučuju na ovakve korake.

– Ni zemljišne ni katastarske knjige tu nisu sređene, imanja se vode na brojne naslednike i retko gde je to sve rešeno „jedan kroz jedan“. Mada, i oni koji bi da kupuju najradije bi da to bude odmah uz samu reku, a kako je ovo Park prirode onda urbanistički plan takvu vrstu gradnje i ne dozvoljava. Dolaze tu čobani iz drugih krajeva. Sa jedne strane neki se ponašaju bahato, kao da je to njihovo, a sa druge opet da nije njih, da njihova stoka ovuda ne pase i da ne kose uokolo, ne bi se moglo ni cestom ići a kamo li do polja spustiti – upućuje nas Nikola u sadašnje stanje svog sela.


Šezdesetih godina, kada su on i supruga mu Mira bili učitelji u selu, centralnoj školi u Zrmanji pripadale su i škole u Palanci, Prljevu, Rujištima, Pribudiću, Otriću, Popini i svaki razred je imao bar po dvadeset đaka. Tog perioda života Nikola se i danas najradije seća. U trenutku dok razgovaramo, kroz uzdah mu se ote: „Samo da mi je jedan dan tog života vratiti, onu našu seosku trgovinu, kafanu, balotanu gde smo se sastajali, da ga provedem sa tim ljudima, ništa mi u životu više ne bi trebalo i ne bi mi bilo žao umreti“.

Ali život kroje drugačije sudbine. Nikolu i Miru je tako, poslednjeg rata, odveo u Golubac. Nisu dugo izdržali, svega tri godine, jer kako Nikola to mudro kaže: „Staro drvo se teško presađuje“.

– Verujem da je svima koji su napustili svoje ognjište bilo kao i meni. Teško se bilo prilagoditi drugačijem načinu života, drugačijem mentalitetu, običajima. Kod nas kada neko dođe pred kapiju, nema šanse da ga nećeš povući za rukav da uđe u dvorište, da ga ugostiš i počastiš. I čini mi se što je veća sirotinja to će te više ispoštovati. Tamo to nije tako. Ja sam skoro svaku noć sanjao ovu moju kapiju, čuo sam je kako udara k’o na vetru, i ti zvukovi nisu nestajali. Morao sam se vratiti. Došli smo na zgarište, ničega nije bilo. Sedam godina proveli smo u brdima, u kući gde sam rođen, bez struje. Komšija nam je preorao njivu, a mi smo je onda ručno prekopavali, sadili baštu. Ja sam vukao plug ručno, a Mira držala, ali nas je držao neki moral, neka snaga koju je teško opisati. Bili smo mlađi dvadeset godina, pa se i moglo, ali i to je prošlo – priča Nikola.

Nikolini i Mirini sinovi su, baš poput ostalih Zrmanjaca, živote nastavili u drugim državama. Ovde i nemaju baš puno izbora, kaže Nikola, jer ne može se živeti od čistog zraka i pitke vode.

– Fali mogućnosti za zaposlenje, fali infrastrukture, ulaganja, fali i briga države o selu kao i o gradu. U Zrmanju bi, recimo, trebalo uložiti silni novac samo da se vrati u ono predratno stanje, a male su šanse da se to ikada dogodi. Ako je suditi po ovome danas, bojim se da će za dvadesetak godina ovo biti potpuno pust, divlji i zaboravljen kraj. Perspektive nema jer prvenstveno nema ljudi. Ne zna svako ni njivu okopati ni ovcu ošišati, i nije to baš lako kao što se čini. Zbog toga i ostatak Like ostaje pust. Čak i tamo gde ima nešto mlađih momaka koji su se vratili, ne žene se, žene neće u selo, deca se ne rađaju i to je odmah pokazatelj da nema budućnosti – ne baš optimistično zaključuje Nikola.

A da bi Zrmanja živela nekim drugačijim životom potrebno je mnogo toga. Jer, kao što reče Nikola, ne živi se od čistog vazduha, cvrkuta ptica i pitke vode kojoj se, dok smo mi pričali, diviše i kojom se napojiše mnogi strani turisti. Gorak ukus posete ipak neće ostati od hladne zrmanjske vode, već od slika porušenih objekata škole, trgovine, hotela, zadruge i kuća ispred kojih već decenijama unazad nema ko goste da svrati i dočeka.

Vaska Radulović; Srbi.hr