Književnici Stare Srbije

U Vardarskoj banovini 1937. obeležena je 25-godišnjica oslobođenja 1912. Tom prilikom je Prosvetni odbor Saveza Sokola izdao maja 1937. knjigu „Južna Srbija”. Uredio ju je profesor Bogoljub Krejčik, podpredsednik Prosvetnog odbora Saveza SKJ. U toj knjizi je Krsto Ljumović, direktor gimnazije u Štipu, objavio članak „Južnosrbijanski pripovedači”, o piscima Stare Srbije. Stara Srbija obuhvatala je Rašku, Metohiju, Kosovo i Makedoniju.
Preko srpske štampe u Otomanskoj imperiji srpski pripovedači su se učili književnom zanatu. Imali su prilike da se upoznaju sa delima srpskih književnika iz drugih srpskih oblasti. Prvi začeci književnog rada bila su dela Nikodima S. Savića (Peć, 1865-1897) i Stevana Samardžića (1877-1910). Nikodim S. Savić prikazivao nevolje i teškoće naroda u svom kraju. Bio je prvi urednik „Carigradskog glasnika”, saradnik „Srpčeta”, „Nevena” i „Goluba”. Njegove pripovetke bile su „Puška je nesrećna igračka”, „Bundeva”, „Nestaško”, „Molitva jednog Starosrbijančeta”, „Nemirko”, ... . (1)

Stevan Samardžić prikazivao je Rašku oblast u knjizi „Iz naše nahije”. U svojim radovima predstavio je život seljaka i njegovih duhovnih vođa učitelja i sveštenika. Stavio svoj rad u službu buđenja i održavanja nacionalne svesti kod naroda, što je bio isti slučaj sa većinom pisaca Stare Srbije. Zarija R. Popović (Gnjilane 1856-1934) značajan je više u težnji za širenjem i održavanjem srpskog imena na Kosovu, Gnjilanu i okolini nego u umetničkim ambicijama. Njegove pripovetke („Slike iz Stare Srbije” I, II i III knjiga) i beleške „Pred Kosovom” iz vremena 1874-1878 su slike, beleške, pričice i zgode iz Gnjilanske nahije koje prikazuju priklještenost srpskog naroda na Kosovu i oko Binačke Morave od Albanaca i Turaka. Najasnije se to prikazuje u pripoveci „Sutka” : „U gori vuci, u gradu Turci – ne može se više živeti. Ako se skoro ne oslobodimo, ne ostaje nam drugo do ili da se isturčimo, ili da s golom dušom prebegnemo u Srbiju”. Nešto razvijeniji pripovedački dar Zarija R. Popović pokazao je u dužim i razvučenim pripovetkama „Neoplakani grob”, „Patnik” i „Zdravko Protođerov”. Krsto Ljumović istakao je u svom članku njegove pripovetke „Srpska borija” i „Nedžiba”. (2) Zarija R. Popović učestvovao je u radu Književnog odseka Društva Svetog Save. Objavio je u „Brastvu”za 1926. „Do izdisaja” od 169 do 192 strane i „Bez cara” od 193 do 196 strane. U „Brastvu”za 1927. objavljena je „Njegova vera” od 255 do 262 strane i „Svet den” od 263 do 289 strane. (3) Objavio je u „Brastvu” za 1926. „Do izdisaja”. U njemu je pisao o popovima u Gnjilanu. Posebno je isticao borbenost popa Pavla. On je bio hrabar i spreman na sve. Pisao je da su Pasjane bile srpsko selo. Pop Đorđe je dobio pištolj na poklon od crnogorskog kneza Nikole. Čekao je da srpska vojska dođe na Ropotovski Rid. Nije doživeo oslobođenje Gnjilana. (4) U „Bez cara” je pisao kako je delovala vest o padu carstva među Rusima i Srbima u Ženevi. Za one koji su se molili u crkvi za povratak u porobljenu otadžbinu svetlela je kroz tminu jedna jedina zvezda Rusija. Ali u martu 1917. u Rusiji je revolucija srušila carski presto. Isticao je : „Čujemo šapat utučenih pravih sinova ruskih; .... “. Nadali su se : „Možda ćemo doveče čuti protivne glasove; možda će nas zorom probuditi himna „ …... carstvuj na strah vragam” - hrabrimo se mi. Ovu nadu kazujemo Rusima, da nam je oni pojačaju; a oni je uzdahom svojim obaraju, tužnim mahanjem glave ruše je. .... „Sutra je nedelja : čućemo hoće li se Carevo ime pomenuti u crkvi” - hvatamo se mi za ovu jedinu slamku. I ruska crkva u Ženevi punija no ikad: i Rusa i nas, Srba. Pa kako smo se obradovali kad je đakon punim basom zagrme : „Imperatora Nikolaja!” Pri pomenu ovoga imena, koje toliko nada nosi, krste se Rusi i Ruskinje, krste se i padaju ničice; a krstimo se i mi, iako nismo izdašni u ovom spoljnom znaku unutrašnjih osećanja. Tražimo poglede Rusa da u njima nađemo radost svoju. Zatim u toku nedelje sve mutnije nebo; .... I danas je crkva puna sveta. Sve je hladna zebnja obuzela. Sa strepnjom očekujemo početak liturgije i mesto u ekteniji gde se ima pomenuti imperator. Ispred mene stoji jedan starac Rus invalid. .... Utom đakon, reč po reč, kao gušeći se, poče izgovarati, mesto Imperatorova imena, „vremenoje praviteljstvo”. Na mah se utrnula osećanja izliše : .... Neki se spustiše i klekoše, udarajući se u prsi i tresući se od plača, .... . Pisac je pisao o ruskom invalidu koji se u tom trenutku sećao kako car njemu lično prikačuje krst Sv. Đorđa, za njega najsrećniji trenutak u životu. Liturgija se nastavila ali kao „zaupokojena”. I nastavio : „Crna je slutnja pritisla srca naša, .... .” (5) U „Brastvu”za 1927. objavljena je „Njegova vera”. Glavni junak Bogdan kafedžija radio je u Glavnom Odboru Društva „Srpska braća” u Beogradu. Brat mu je umro u austrijskom zatvoru. U Prvom svetskom ratu javio se da bude komesar u bolnici. Posle povlačenja iz Srbije bolnica je raspuštena u Podgorici. Bogdan je prešao u Italiju i tamo tugovao i očekivao povratak u Srbiju. (6) U „Svet den” pisao je o sudbini dečaka Jovana koji je pobegao posle albanskog napada na njegovu kuću, u selu u tetovskom kraju. Albanci su oteli njihove ovce ali je u napadu poginuo jedan albanski napadač. Zbog toga su se Albanci osvetili, napadom na selo. Njegov otac Rista i majka Srbinka stradali su u tom albanskom napadu. Pošto su pobegli Jovan je živeo u Beogradu, a njegov brat Sokol u Solunu. Jovan je primljen u srpsku porodicu kao siroče. Nije znao ni koja mu je slava. Na kraju su se sreli kad je Sokol došao u Beograd. (7)

Za Ljumovića neosporni talenat među piscima Stare Srbije bio je Anđelko Krstić. U svojim pripovetkama prikazao je mentalitet raje pod begom i pod onim koji će doći posle bega. Ciklus pripovedaka iz muslimanskog života bio je najlepši deo njegovog pripovedanja : Begovi, begovski konaci, .. . Stvorio je prve socijalne pripovetke iz Stare Srbije. Pored pripovedaka dao je obiman roman „Trajan” To je povest pečelbara Trajana Slavka Radevića. U romanu je bilo dosta autobiografskih crta iz života Krstića. Ljumović je smatrao da je Krstić nastavljač dela Bore Stankovića. U romanu je opisana i četnička akcija. (8)


Grigorije Božović rođen je u Kolašinu kraj Kosovske Mitrovice 1880. Posvetio je svoja dela svom kraju. Prva sveska pripovedaka „Iz Stare Srbije” izašla 1908. u Mostaru. (9) Sem književnih dela Grigorije Božović je pisao o zaslugama odbora gospođa „Kneginja Ljubica” za Staru Srbiju pre oslobođenja u „Spomenica društva „Kneginja Ljubica” o četrdesetoj godišnjici društvenog rada” iz 1939. (10)

Krsto Ljumović je u svom radu „Južnosrbijanski pripovedači” naveo i pripovedače Tomu Smiljanić-Bradina, Janićija Popovića, Mihaila M. Velića, St. Simića, ... . U članku je dat ukratko pregled književnih napora od 80-desetih godina 19 veka do 1937. Ljumović je smatrao da su pisci iz Stare Srbije dali vidan prilog srpskoj književnosti. Po njegovom mišljenju pojedini pripovedači iz Stare Srbije uspeli su da stvore umetnička dela trajne vrednosti. (11)
Posle Drugog svetskog rata vlasti Nove Jugoslavije davale su svoje ocene književnosti. Gligorije Božović bio je streljan. Pisci kao Anđelko Krstić bili su potisnuti. Vlasti Nove Jugoslavije podsticali su književnost na makedonskom i albanskom jeziku. U Encilkopediji Jugoslavije iz 1962. za Anđelka Krstića je istaknuto da je najveći domet dostigao u romanu Trajan, ali u kome su došla do “izražaja i piščeva velikosrpska shvatanja u odnosu na makedonsko pitanje. Napisao je i dramu o četničkim akcijama u Makedoniji (Zatočenici).” Posle Drugog svetskog rata rata objavljene su mu 1954. „Odabrane pripovetke” u Beogradu. (12) O Gligoriju Božoviću je u Encilkopediji Jugoslavije zabeleženo da je plodan pripovedač, krajnje reakcionaran “nacionalni radnik”, konzervativni pravoslavac. .... “čak sa neprikrivenom velikosrpskom tendencijom” ... . (13) U Maloj enciklopediji Prosveta o Božoviću je napisano da je bio književnik i publicist. U mladosti je učestvovao u radu nacionalističkih organizacija za oslobođenje od Turaka ali je u međuratnom periodu bio na raznim poverljivim položajima monarhističkog režima. O radu u književnosti istaknuto je da je napisao nekoliko knjiga pripovedaka od kojih su neke značajne po bogatstvu jezika. (14) U „Larusu” koji je izdalo izdavačko preduzeće Vuk Karadžić Gligorije Božović se ne pominje.
Srpska književnost u Staroj Srbiji razvijala se od osamdesetih godina 19 veka do Drugog svetskog rata. Književnici su podržavali borbu svog naroda za oslobođenje. Bila je deo naroda koji je dotle bio pod pritiskom Otomanske vlasti pa je posle oslobođenja doživljavao ekonomski i društveni uspon. Njen umetnički vrhunac bio je u međuratnom periodu. Književnici nisu morali da se bave odbranom narodnosti nego pisanjem umetničkih dela. Zarija R. Popović učestvovao je u radu Književnog odseka Društva Svetog Save. Anđelko Krstić bio je najtalentovaniji među piscima Stare Srbije. Posle dolaska na vlast komunisti su podsticali novu književnost u kojoj nije bilo mesta za predratne srpske književnike i njihovu književnost. Oni su se trudili da razviju makedonsku i albansku književnost u nekadašnjoj Staroj Srbiji.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

---

Napomene :

1. Krsto Ljumović, direktor gimnazije (Štip) „Južnosrbijanski pripovedači”, „Južna Srbija”, Beograd, 1937, str. 111;
2. Krsto Ljumović, direktor gimnazije (Štip) „Južnosrbijanski pripovedači”, „Južna Srbija”, Beograd, 1937, str. 112, 113;
3. „Brastvo”, XX, 1926, XXI, Beograd, 1927;
4. Zarija R. Popović „Do izdisaja”, „Brastvo”, XX, Beograd, 1926, str. 186;
5. Zarija R. Popović „Bez cara”, „Brastvo”, XX, Beograd, 1926, str. 193-196;
6. Zarija R. Popović „Njegova vera”, „Brastvo”, XXI, Beograd, 1927, str. 262;
7. Zarija R. Popović, „Svet den”, „Brastvo”, XXI, Beograd, 1927, str. 263-289;
8. Krsto Ljumović, direktor gimnazije (Štip) „Južnosrbijanski pripovedači”, „Južna Srbija”, Beograd, 1937, str. 112, 113;
9. Krsto Ljumović, direktor gimnazije (Štip) „Južnosrbijanski pripovedači”, „Južna Srbija”, Beograd, 1937, str. 114;
10. Gr. Božović, „Značaj rada odbora gospođa „Kneginja Ljubica” za Južnu Srbiju”, „Spomenica društva „Kneginja Ljubica” o četrdesetoj godišnjici društvenog rada” , Beograd, 1939, str. 20, 21;
11. Krsto Ljumović, direktor gimnazije (Štip) „Južnosrbijanski pripovedači”, „Južna Srbija”, Beograd, 1937, str. 116;
12. J.Bki., „Krstić I. Anđelko”, „Encilkopedija Jugoslavije”, Zagreb 1962, tom 5, Izdanje i naklada Leksikografskog zavoda FNRJ, str. 430;
13. E.F., „Gligorije”, „Enciklopedija Jugoslavije”, Zagreb, 1956, tom 2, Izdanje i naklada Leksikografskog zavoda FNRJ,str. 171;
14. „Mala enciklopedija Prosveta”, drugo izdanjeBeograd 1975, str. 174;