Otuđenja u savremenom društvu

O nedelji je pisao i Momo Kapor. O značaju porodičnog ručka, okupljanja porodice, tradiciji, međusobnom poštovanju i uvažavanju, ljudikanju i druženju sam pisao i ja. Nikada nije bilo lako, ali su se ljudi ispomagali. Čovek je socijalno biće i ne može živeti sam kao Robinzon. A kod nas večito neki ratovi, bombardovanja svega i svačega, sankcije, uništavanje naše kulture i bitisanja. U samoj državi, jedva da nas je preostalo oko osam miliona. Kažu, da nas je polovina otišla ko zna na koju stranu sveta.

Ako kažemo da smo se otuđili ovde, šta tek reći o onima koji su se rasuli negde napolju, koji su tamo postali već treća i četvrta generacija, maternji jezik i naše običaje zaboravljaju, asimilitraju se sa onima sa kojima žive.

U čemu je glavni problem? Plaćamo danak savremenoj civilizaciji zapadne kulture. Prihvatamo sve olako, i ono što je dobro, a još više ono nije. Da li nam je tako lepše, bolje? Ne, zaboga! Istina, ne možemo se baš svega odreći pa da živimo kao u nekom plemenu Amazonije.

Mnogi od nas se još sećaju onih ne tako davnih vremena, kada se sve ručno radilo. Bila su to mnogo teža vremena. Sada se pored savremenih mašina, svugde primenjuje i njihova robotizacija što dovodi ne samo do gubitka radnih mesta, nego i do premorenosti na radnom mestu. A zna se ko profitira. Gazda. Vlasnik firme. Sve više se zbog toga zapostavlja porodica. Nema više ni onih zajedničkih ručkova, niti odlazaka u bioskop, neku utakmicu u kojoj ćete se osećati i prijatno i sigurno. Došlo neko vreme da niko nema vremena ni za šta, vreme otuđenosti. Kod svih mladih, samo mobilni telefoni u koje gledaju do besvesti.

Odrasliji se dali na visoko obrazovanje. Nažalost, vaspitanje je zapostavljeno u svim školama i porodicama. Posledice toga se vide upravo ovih dana, kada su psihopate zavile u crno mnoge porodice, pobivši im njihove najdraže i najmilije, decu koju su kao i svakog dana poslali u školu. Srbija plače za njima, pripaljuje im sveće za spas njihovih nevinih duša, svi ostavljaju i po neki cvet kao simbol njihove mladosti. Solidarišu se i neke od naših bivših bratskih republika.

Na svim TV – programima, glavne teme iz „Crne hronike“. Gosti i analitičari tih zbivanja najčešće psiholozi, pedagozi, socijalni radnici. Sve školovani i pametni ljudi. Uzalud. Mnogih više nema među nama. A još nisu ni u mladost zakoračili.

I, onako, u završetku ovog teksta, pitam samog sebe, kao i svi, koliko nam uopšte mogu pomoći svi ti ljudi od struke. Mnoge od nas su vaspitavale naše nepismene bake dok su nam roditelji bili ili na nekom poslu na njivi ili na radnom mestu. Prenosile su na nas samo ono najbolje što su znale. I, uspele su to iako nisu imale pojma ni šta je to pedagogija, ni psihologija, ni socijalni radnik, ni pravosuđe.