Od suhomesnatog do torti i kolača - gastronomsko umeće porodice Manićanin

MLADENOVAC - Sezona sušenja mesa u domaćinstvu Manićanin u selu Šepšin kod Mladenovca počinje krajem oktobra i traje do završetka februara. Najbitnija je nabavka kvalitetnog mesa, najčešće od manjih poljoprivrednih proizvođača koji vode računa o samoj ishrani svinja, dok je potražnja najveća za vreme perioda slava.

Pre dvadeset sedam godina Zoran Manićanin došao je u selo Šepšin kod Mladenovca donevši sa sobom jedinstvenu recepturu za sušenje mesa iz Krajine u Šumadiju. Od 2007. godine na svom domaćinstvu počinje da se bavi ozbiljnijom proizvodnjom prerade mesa.

"Ja radim na hladnom dimu, ložim spolja i on ne prelazi 20 stepeni temperature, sušim na bukovom ili šljivovom drvetu, može i grab, čista drva koristim i proces sušenja kod mene traje u sušari od dva meseca minimum do četiri meseca. Na godišnjem nivou osušim od dve i po do tri i po, četiri tone mesa. Radim princip salamurenja na mokrom pacu koji iziskuje kvalitetan domaći beli luk kojeg ja sadim kod mene u bašti. Beli luk i ljuta tucana paprika ide u sastav uz so. To meso koje ja proizvedem je trajan proizvod a to znači da može da se čuva na temperaturi od osam stepeni, u dobrom komarniku i može da stoji godinu, dve , tri, ne može da se pokvari i ne trebaju vam zamrzivači i frižideri", rekao je Zoran Manićanin.

Zoran suši meso od odraslih svinja zbog većeg sadržaja proteina, masti i bolje boje. Najpoznatiji je po proizvodnji buđole i banijske kobasice, a tu su i ostali proizvodi poput pečenice, slanine, kulena i šunke.


"Na Baniji kod mene najteže je za osušiti šunku, ovde u Srbiji je najteža pršuta. Šunka je najteža zbog samog tog vremena jer nema više mrazeva gde je potrebno barem njih dvadeset dobrih da bi dobro izvuklo. Kod mene u mom kraju se ne presuju šunke, nema presovanja nego se suši onakva kakva je, a mraz je potreban kako bi izvukao vlažnost do koske da bi to bilo kvalitetno. Najtraženije su kobasice i buđola, po tome sam možda i najpoznatiji jer imam tu neku recepturu još od mojih dedova. Ekonomska kriza u svetu je dovela do toga da je hrana mnogo poskupela i to za više od 50 % za razliku recimo do prošle godine, a sa tim je poskupela i cena mesa. Potražnja je smanjena za nekih 30 % do 40 % u odnosu na prošlu godinu. Cene sam morao da korigujem malo ali opet gledam da one budu pristupačne svakom potrošaču. Smatram da treba da se i država potrudi da se pomogne poljoprivrednik jer je Srbija uvek bila poljoprivredna zemlja, zemlja koja je nekad proizvodila najviše svinja, a sada ih uvozimo i to treba da se popravi da bude bolje", napomenuo je Zoran Manićanin.

Pored suvog mesa porodica Manićanin se bavi i proizvodnjom domaćih torti i kolača, a tu je glavna Zoranova supruga Nataša. Najveće bogatstvo porodice Manićanin su njihovo petoro dece.

"Imamo petoro dece. Dvoje njih, sin i ćerka, su poslastičari. To su i završili i imaju dobre uspehe i rezultate. Treće dete, ćerka, je isto u ugostiteljstvu, kulinarski je tehničar, a nadam se da će se i preostalo dvoje priključiti nama i da ćemo svi biti u tom poslu", kazala je Nataša.

Manićani su primer uspešne male porodične proizvodnje gde svaki član doprinosi, dok će se dalji razvoj domaćinstva preneti na mlade naslednike koji već sada uče recepturu prethodnih generacija.

Ana Rebić; RT Vojvodina